Рођење Спаситеља нашег Исуса Христа
– Божић -

Рођење Спаситеља нашег Исуса Христа – Божић, у првим вековима хришћанства није слављено као засебан празник. Црквени писци овог периода, на пример Ориген и Тертулијан, нигде га не помињу. Од трећег века развија се празник Богојављење (тј. Епифанија), у оквиру којега су слављене пројаве божанске силе Христове у свету: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској, и друго. Богојављење је слављено 6. јануара.

Одвајање Рођења Христовог од осталих спомена и издвајање дана празновања за 25. децембар, догодило се у Риму. Узрок се налази у хришћанском отпору паганским обичајима. Наиме, у Риму су од 17. до 23. децембра слављене сатурналије, тужне свечаности у част бога Сатурна, после којих је 25. децембра следио централни празник Римске империје – празник бога Сунца. Овај бог је сматран заштитником Римског царства. Насупрот лажноме богу, обичној звезди, небеском телу, хришћани су почели да славе истинско "Сунце Правде са висине истока" – Исуса Христа (Тропар Божића, глас 4).

На Истоку, слављење Божића је вероватно први увео свети Василије Велики у Кападокији. Следују му свети Григорије Богослов, који га у Цариград уводи 379. године, и свети Јован Златоуст, у Антиохији, 386. године. Током петог века, готово све Цркве широм васељене прихватају слављење Божића. Од тог времена, на Истоку Богојављење постаје празник Христовог Крштења, док је на Западу нагласак и даље на пројави Божанства Христовог, пре свега на поклоњењу три мудраца (три краља) Богомладенцу Христу, због чега и цео празник носи назив по њима – Света Три Краља.
О посту пред Божић у почетку нема помена. Папа Лав Први (440–461) спомиње четири поста, за свако годишње доба по један. У зимском посту који он спомиње, највероватније се налазе зачеци божићног поста. Прва казивања о овом посту имамо крајем петог века – на Сабору у Матискоту у Галији, у беседама Григорија Великог. Његова обавезност је била неутврђена све до деветог века.

Дужина поста је била такође спорна. У неким областима пост је трајао четири, негде шест, дванаест, осамнаест или четрдесет дана. У Цариграду ће бити одржан сабор о овом питању у 12. веку, за време патријарха Луке Хрисоверга, који захтева пост од четрдесет дана. Познати тумач канона тог времена Теодор Валсамон сматрао је да је ова одлука обавезна само за монахе. Потпуно формирање поста и Празника у данашњем изгледу биће завршено у периоду ропства под Турцима. Додајмо и то да је, по Предању, први кондак написан управо за овај дивни Празник. Творац је свети Јован Слаткопојац у 6. веку; канон Празника је дело светог Јована Дамасакина у осмом веку. Црква није статична нити је пак неки "конзерватор" прошлости. Она увек живи, расте и прилагођава пуноћу истине вере свакој историјској епохи. На будућем великом сабору Православне Цркве наћи ће се и тема могућег скраћења поста.

Т Р О П А Р, ГЛАС 4.

Рождество Твоје, Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в` нем бо звјездам служашти звјездоју учаху сја, Тебје клањати сја солнцу правди, и Тебе вједјети с` висоти востока, Господи, слава Тебје.

К О Н Д А К, ГЛАС 3.

Дјева днес пресуштественаго раждајет, и земља вертеп неприступному ириносит, ангели со пастирми славословјат, волсви же со звјездоју путешествујут, нас бо ради родисја отроча малдо превјечни Бог.

И Р М O С
Величај душе моја, честњешују и славњешују горних воинстав, дјеву пречистују богородицу. – Таинство страноје вижу и преславноје: небо вертеп, престол херувимски дјеву, јасли вмјестилиште, в нихже, возлеже невмјестими Христос Бог јегоже воспјевајуште величајем.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ
БЕСЕДА
На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа

...Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује?

Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом.

Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено.

Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат.

А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ?

Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије.

Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?”

А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи.
А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних.

Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7).

Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27).

Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили.
Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио.

Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба.

Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34).

Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”.

Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21)

Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25)
Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”.

Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо.

Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити.

Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио.

А када се то чинило?

У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела.

Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио.

Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити.

Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити.

Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини.

А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора.

Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе.
Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео.

Свети Григорије Богослов о Божићу

Христос се рађа - прослављајте! Христос са небеса - сусрећите! Христос иа земљи - узвисите се! “Певајте Господу сва земљо”(Пс. 95, 1); и да обоје заједно кажем: “Узвеселите се небеса и зарадуј се земљо”(Пс. 95,11) - заради Наднебескога, који затим (постаде) Земаљски. Христос је у телу - страхом и радошћу обрадујте се; страхом - услед греха, радошћу - ради наде Христос је од Дјеве - жене девственујте, да Христу мајке постанете. Ко се не би поклонио Ономе од почетка? Ко ле би славио Последњега?
2. Опет се тама развејава, опет настаје светлост (Пост. 1,2-4); опет Египат бива кажњен тамом, опет стуб (светлости) обасјава Израиљ (Изл. 10, 21: 13, 21) - “Народ који седи у тами” незнања, нека види велику светлост (бого)познања (Ис. 9, 2). “Старо прође - ево све ново постаде”(2 Кор. 5, 17). Слово (старозаветно) се повлачи, Дух осваја. Сенке нестају - Истина наступа (Рм. 7, 6: 2 Кор. 3. 6; Кол. 2, 17: Јевр. 8. 5:10, 1). Мелхиседек се испуњује: Онај који је (као Бог) без матере - постаје (сада као Човек) без оца (Јс»р. 7, 3): без мајке претходно (у првом рођењу), а без оца у другом (рођењу, тј. оваплоћењу). Закони природе се укидају! Јер треба да се испупи горњи свет. Христос заповеда, немојмо се успротивити.”Сви народи запљескајте рукама”(Пс. 46, 2), “јер нам се роди Дете, Син нам се даде, Којега је власт иа рамену Његовом
- јер се узноси заједно са Крстом - и назива се име Његово: Анђео Великог
- то јест Очевог - Савета”(Ис. 9, 5). Нека Јован узвикне: “Припремите пут Господњи”(Мат. 3, 3).

И ја ћу узвикнути значење овога дана:
Бестелесни се оваплоћава,
Реч (Логос;) добија дебљину (тела),
Невидљиви бива виђен,
Недодирљиви постаје опипљив,
Ванвремени добија почетак,
Син Божји Син Човечији постаје,
“Исус Христос - јуче и данас и у векове исти” (Јевр.13,8).

Нека се Јудеји саблажњавају, нека се Јелини (незнабошци) потсмевају, нека јеретици болују од брбљарија. Повероваће онда када Га виде да узлази на небо. Ако ли не тада, онда (сигурно) када буде долазио са неба и као Судија заседао (да суди).

Но то ће бити касније. А сада је празник Богојављења, то јест Рођења (=Божића). Јер се обоје (тако) називају: два имена дата једном догађају. Јер се Бог јави људима рођењем. прво (као Бог): Онај Који Јесте и свагда Јесте из Свагдасуштога (=011.а). изнад узрока и разлога - јер нема већег логоса од Логоса (=нема вишег смисла од Смисла); а друго (као Човек):

постао је касније ради нас - да би Дародавац бића даровао и добробиће. Или боље речено: пошто смо услед зла склизнули (=отпали) од добробића, да нас у исто попово врати кроз оваплоћење. Име пак јављању је - Богојављење, а рођењу - Рождество (=Божић).

То је наше светковање, то данас празнујемо: Божији долазак људима - да бисмо ми Богу дошли, или, да тако кажем погодније: повратили се. Да свучемо са себе старога човека и да се у новога обучемо (Еф. 4, 24). И као што смо у Адаму умрли, тако у Христу да оживимо (1 Кор. 15, 22), да се са Христом заједно родимо, и сараспнемо, и сапогребемо, и саваскрснемо. Јер треба да доживим добри повратак. И као што су (грехом Адамовим) од добрих ствари дошле жалосне, тако ће (са Христом) од жалосних опет повратити се добре. Јер тамо где се умножио грех, онде се још већма умножи благодат”(Рм. 5. 20). И ако (нас) је окушање (забрањеног плода) осудило, колико (нас) је већма оправдало Христово страдање? Зато празнујмо, не вашарски, него божански:
не светски, него надсветски: (празнујмо) не наш (празник), него Нашега, или боље рећи Господњи (празник); (празник) не болести, него оздрављења (нашег); не (првог) саздања, него пресаздања .

А како ће бити то (празновање)? - Немојмо венцима китити капије. ии кола, играти, Нити улице украшавати, немојмо очи засићавати, ни уши музиком заглушивати, ии нос поженствљавати, ии грло развраћати (сластима), инти додирима уживати - свим тим за порок погодним. путевима и уласцима за грех. Немојмо се раслабљивати оделима меким и богатим, чије је најбоље својство беспотребност. Немојмо сјајним камењем ии бљеском злата улепшавати се, ни мазањима која лажно приказују природну лепоту и умишљена су против (Божје у нама) иконе. Немојмо се одавати преједањима и опијањима, са чиме је спојен телесни неморал (Рм. 13, 13), јер су злих учитеља лекције зле, или још тачније: од злог семења зли су плодови. Немојмо правити наслаге јела, спремајући тако уживање стомаку. Не одајимо се вину миришљавом, ни омађијаним јелима, пи луксузним мирисима. Немојмо да земља и море носе драго нам ђубре, јер тако ја називам свако уживање. Не настојмо да једни друге побеђујемо у неумерености. А за мене је неумереност све што је сувишно и преко потребе, нарочито док други (око нас) гладују и оскудевају, који су од исте иловаче и истог састава.

Зато да то оставимо јелинима (многобошцима) и паганским надменим приредбама и светковинама, који боговима називају оне којима пријају мириси спаљиваних жртава, и који божанству (своме) одговарајуће служе трбусима, пошто су зли измишљачи и жречеви и следбеници злих демона.

Ми пак, који смо поклоници Логоса (=Речи-Словесности), ако и треба у нечем да уживамо, уживаћемо у речи н закону божанском и у приповедањима (божанским) о другим (догађајима) и о овима који сачињавају данашњи празник - да нам уживање буде својствено и блиско Ономе који нас је сазвао. Или можда хоћете - пошто вам ја данас приређујем трпезу - да о овоме продужим беседу, вама добрим узваницима (мојим), колико је могуће изобилно и расположено, да видите како може странац да угости домаће, и сељак грађане, и неуживач уживаче, и сиромах и бескућник богатством славне.

А почећу од овога: Очистите ми и ум и слух и мисао, ви који уживате у томе, јер је о Богу н божанска је реч, тако да одете одавде заиста уживајући у ономе што је непотрошиво. А ова ће реч бити истовремено и најпотпунија и најкраћа, тако да нити ожалости недостатком, нити досади засићеношћу.

Бог је свагда био и биће, боље рећи: свагда ЈЕСТЕ. Јер (речи): био и биће - делови су нашег времена и трошне природе, а Он је свагда СУШТИ , и тако сам Себе назива јављајући се Мојсију на гори (Синају - 2 Мојс. 3, 14). Јер Он, обухвативши у Себи има свецело биће, нити започето, нити престајуће, као неки океан суштине бескрајан и безграничан, који превазилази сваки појам и времена и природе, једино умом бледо означава и и то овлаш и ограничено, не по ономе што Оп јесте, него по ономе око Њега, сабирајући (ум) једну од друге замисао у неку преставу истине, која пре по што се схвати већ бежи, и пре но што се замисли изгуби се, само толико обасјавајући наш ум, и то очишћен, колико и брзина тренутне муње наше лице. Мени се пак чини (да Бог то чини зато): да би (нас) оним што је схватљиво привлачио к Себи - јер оно што је сасвим несхватљиво, то је и безнадежно и безпокушајно - а оним што је несхватљиво (позивао нас) да Му се дивимо, а кад Му се дивимо онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима . А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара - реч (нам) се усуђује да нешто и смелије каже - Бог са боговима сједињаван и од њих познаван и можда онолико колико већ познаје познаваоце. Дакле, Божанство (=Бог) је бескрајно и тешко сагледиво, и сигурно Му је схватљива само бесконачност, макар неко и мислио да оно што је просте природе или је сасвим несхватљиво или је потпуно схватљиво. Јер како бисмо тражили (=пожелели) нешто што је просте природе? А Богу природа пије простота, као што ии сложенима није (природа) једино у томе што су сложени.

А бескрајно се посматра двоструко: по почетку и по крају, јер оно што је изнад тога и што није у томе, бескрајно је. Када, дакле, ум погледа у горњи бездан, немајући где да стане и нашта да се ослони замислима о Богу, тај тамошњи бескрај и безизлаз назива беспочетношћу. Када пак (окрене се) надоле и надаље (у будућност) - бесмртним и непропадљивим (назива Га). А када обухвати све (зове Га) - вечним. Јер вечност није време, нити неки део времена, пошто пије ни мерљив; јер оно што је нама време, мерено кретањем сунца, то је за вечне ствари вечност - оно што се сапротеже бићима, као неко временско кретање и растојање.

Ето то би, за сада, било наше философско размишљање о Богу. Но сада није време за више од тога, јер пред нама је реч не о богословљу, него о домостроју.

Када пак говорим о Богу, говорим о Оцу и Сину и Светоме Духу; јер нити се Божанство разлива преко тога - да не бисмо увели мноштво богова, нити се унутар онога (једнога) ограничава - да не бисмо били оптужени за сиромаштво Божанства; (те да) или због једноначалија јудејствујемо, или да због мноштва (богова) јелинствујемо. Јер је зло у оба случаја подједнако, иако је садржано у супротностима.

Такве су, дакле, Светиње над светињама (тј. Три Лица Свете Тројице), које су и за Серафиме покривене, и прослављају се (од свих) троструким освећењима (тј. Трисветом песмом - Ис. 6, 2-3), и сходе се (=сабирају се) у Једно Господство и Божанство, о чему је и неко пре нас боље и узвишеније мудро говорно .

Но, пошто Доброти (Божијој) није било то довољно - да се покреће само созерцањем Себе, него је требало да се Добро излије и прошири се, тако да буде више одобротворених - јер то је својство крајње Доброте - (зато Бог) најпре замишља Анђелске и Небеске Силе, и замисао постаје дело, испуљавано Речју (Логосом) и савршавано Духом. Тако постадоше друге Светлости, служитељи Прве Светлости, било да их треба схватати као умне

духове, било као неки огањ нематеријални и бестелесни, било као неку другу природу што ближу овоме што рекосмо. Хтео бих да кажем (за Анђеле) да су непокретни на зло и да имају само покрет ка добру, зато што су око Бога и најпре се од Бога просветљују, док су овдашња (земаљска бића) другостепепог обасјања; али, да их схватам и називам не непокретнима него тешкопокретнима (на зло), убеђује ме онај који је због сјаја био Светлоносац, а постао и назива се тамом због гордости, као и оне одступничке силе које су под њим, које су бекством од добра (постале) творци зла и нама изазивачи.

Тако је, дакле, и ради тога Њиме (=Богом) постао умни (=духовни) свет, колико ја о томе могу да философирам, одмеравајући малом речју велике ствари.

Пошто су Му прва (створења) била добра (Пост.1, 12,18,21), (Бог) замишља други свет - материјални и видљиви, и то је овај од неба и земље и онога што је међу њима систем и састав, достојан хвале због савршености сваке појединачне (твари), но још достојнији похвале због складности и симфоније свих створења, јер једно с другим и све према свему има добар однос - ради употпуњења једнога космоса (=свемира), да би (тако Бог) показао да је моћан да створи не само Себи блиску природу, него и (другу) сасвим страну (Божанској). Јер су Божанству блиске духовне (=анђелске) природе, схватљиве само умом, а сасвим су стране оне чулне (природе), и од њих још удаљеније оне које су сасвим бездушне и непокретне.

Али, шта ми имамо од тога, можда ће рећи неко од врлих љубитеља празника и ватренијих? “Гони магаре до циља!” (вели пословица). Философирај ти нама о празнику и о ономе због чега смо данас овде. - То ћу управо и учинити, мада сам почео мало поиздаље, јер ме жеља и реч повукоше.

Тако су већ ум и чуло (=духовни и чулни свет), (иначе) једно од другог различити, постали и стајали у својим границама и у себи носили велелепност творачког Логоса, ћутљиви хвалитељи и јасни проповедници величанственог стваралаштва (Његовог). Но још не беше споја од обадвога, пити неке мешавине супротности - обележје мудрости и врлог савршенства по питању природа - пити је било обзнањено сво богатство Доброте (Божје). Управо то хотећи да покаже Уметник Логос, ствара човека, једно живо биће од обадвога, велим од невидљиве и видљиве природе. Од материје већ претходно створене узима тело, а од Себе улаже дах (1 Мојс. 2. 7) - који реч (Божја) зна као умну душу и слику Божију - ; (ствара га) као неки космос други, у маломе велики. Поставља иа земљи поклоника, намесника целог -надзорника видљиве природе, посвећеника духовне (природе), цара иа земљи царованога одозго, земаљскога и небескога, привременога и бесмртнога, видљивога и духовнога, средину величине и унижености, једнога истога дух и тело: дух ради благодати, тело заради гордости; једно (тј. дух) - да би пребивао (=трајао) и прослављао Добротвора, друго пак (тј. тело) - да буде страдалан и да патећи потсећа се -и васпитава се величином почаствован и побуђиван. (Човек је, дакле): живо биће овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне стремљењем ка Богу обожавано.

Јер у ово ме (стање) доводи одмерени сјај истине овде (на земљи): да светлост Божију и видим и доживим, достојну Онога који нас је саставио и који ће нас и раставити и опет још величанственије саставити (у васкрсењу).

Њега (=човека), дакле, постави у Рају (1 Мојс. 2, 15) - какав да беше некад тај Рај - почаствовавши (га) самовлашћем (=слободном вољом), да би добро било и сакупљача (жетве) не мање него Онога који је дао семење: земљоделца бесмртних биљака, можда божанских замисли , и простијих и савршенијих; нагога простотом и неизвештаченим животом и без икаквог одела и проблема. Јер је приличило да такав буде онај од почетка (т.). Адам). И (Бог му) даје закон - материјал слободној вољи, а закон је био заповест од којег му дрвећа ваља јести и којег се не сме дотицати (1 Мојс. 2, 16-17). А то је било дрво познања, не засађено од почека злобно, нити забрањено из зависти - нека не уперавају тамо своје језике богоборци и нека не подражавају ону змију (1 Мојс. 3, 4 - 5) - него је (било) добро кад се у погодно време узима - јер то дрво, по мом виђењу, било је созерцање, којем је сигуран доступ само онима који су у врлини савршенији; а није добро још простијима и жељом похлепнијима, као што није корисна тврда храна мекушцима и онима који требају млеко.

Пошто пак завишћу ђавољом (Пре.м. Сол. 2, 24) и утицајем жене, којем је она (од ђавола) подлегла као мекша н који је извршила (иа Адама) као убедљивија - авај моје слабости! јер моја је (слабост) она праочева - (човек) заборави дату заповест и би поражен горким познањем и уједно од дрвета живота и Раја и Бога, због зла, бива изгнан и обучен у кожне хаљине (1 Мојс. 3, 21 - 23), можда у дебље и смртно и праобразно тело. И прво што познаје - своју срамоту, и скрива се од Бога (1 Мојс. 3, 7 - 8). Ипак нешто задобија и од тога: смрт и прекид греха, да не би зло било бесмртно, те казна постаје човекољубље, јер ја сматрам да Бог тако кажњава.

Многим је раније био васпитаван због многих грехова које је корен зла произрастао по разним временима и узроцима: речју (Божјом), законом, пророцима, доброчинствима, претњама, казнама, водама, пожарима, ратовима, победама, поразима, знацима са неба, знацима из ваздуха, са земље, из мора; неочекиваним људи, градова и народа променама - и (свим) тим се настојало избрисати зло. На крају потребује јачи лек због опаких болести, међусобних убистава, прељуба, погажених заклетви, неприродних манија људи, и због највећег од свију и првога зла - идолопоклонства и преношења поклоњења са Творца на створења.

Па пошто је то потребовало већу помоћ, већу и добија. А то Је био сами Бог Логос, Предвечпи, Невидљиви, Необухватљиви, Бестелесни, Почетак од Почетка (Оца), Светлост од Светлости, Извор живота и бесмртности, верни Одраз прволике Лепоте, Печат неизменљиви, Слика истоветна. Очев Израз и Реч - долази у Своју слику (=у човека), и тело узима ради тела (мојег), и с душом умном се сједињује ради моје душе, очишћујући слично сличним. И у свему, осим греха (Јсир. 4, 15), постаје човек, зачет од Дјеве, која је и душом и телом предочишћена Духом (Светим) - јер је требало и рођење почаствовати и девствепост испоштоватн - и произашао је (из мајке) Бог са примљеним телом, Један од двоје супротних - тела и Духа, од којих је једно обожило а друго се обожило.

О, новога ли мешања! О, чуднога ли сједињења!
Онај који ЈЕСТЕ - постаје
и Нестворени ствара се,
и Несместиви бива смештен, кроз разумну душу која је посредовала између Божанства и грубости тела;
и Богати осиромашује, јер узима сиромаштво мојега тела, да бих се ја обогатио Његовим Божанством;
и Пуни се испражњава, умањује се за кратко од Своје славе да бих се ја причестио Његовом пуноћом (Фил. 2, 6-8; Кол. 2, 9 -10).
Какво је то богатство доброте
Каква је то тајна ради мене!

Имао сам удела у лику (Његовом) и нисам сачувао; сада Он узима удела у телу моме, да би и лик спасао и тело обесмртио. И (тако) другу заједницу заједничари , много преславнију од оне прве утолико што је тада дао нама оно боље, а сада узима удела у лошијем. То је од оног првог богоприличније, то је узвишеније за оне који ум имају.

Шта ће нам на то рећи клеветници (јеретици), горке рачунџије Божанства, оптужитељи онога што је за похвалу, мрачњаци око светлости, неуки у мудрости, за које Христос узалуд умре, некорисна створења, творевине Лукавога (ђавола)? Зар за доброчинство оптужујеш Бога? Зар је зато Он мали што је ради тебе смирен? Зар зато што је дошао по изгубљену овцу Пастир Добри - Који душу (своју) полаже за овце - на горе и планине где си ти приносно жртве и нашао залуталу (овцу) и нашавши узео Је на рамена (Лк. 15, 4 - 6; Јн. 10. 11), на којима (Му) је и дрво (Крста), и узевши повратио ју је у виши живот, и повративши је прибрао је онима које су остале (тј. Анђелима)? Зато што је упалио светиљку, тело. Само једно омрзни око Христовог рођења - Иродово убиство деце (витлејемске); или можда боље: успоштуј и ту жртву која је истог узраста са Христом, жртвовану пре Опште Жртве.

Ако (Христос) бежи у Египат, добровољно бежи с Њим, јер је добро бежати са прогоњеним Христом. Ако се у Египту задржи дуже, позови Га из Египта, где је добро поштован (као Бог). Проходи беспрекорно кроз све Христове узрасте и снаге, као ученик Христов Очисти се, обрежи се, скини онај покривач од рођења. После тога поучавај у храму, изагнај (из храма) оне боготрговце (Јн. 2, 14 - 16); буди каменован, ако и то треба претрпети: провешће те кроз оне који те гађају, добро знам да ће проћи и кроз њих, као Бог, јер се Логос не може каменовати. Ако будеш приведен Ироду, немој много одговарати: успоштоваће те и (твоје) ћутање више него других многе речи. Ако будеш шибан, затражи и оно остало. Окуси жучи - ради окушања (Адамовог); напој се оцтом, тражи пљувања, прими шамарања и ударања; окити се трновим венцем - строгим по Богу животом; огрни се пурпурном кабаницом, прими трску, нека ти се (ругалачки) клањају они који исмевају истину. На крају, сараспни се (с Христом), саумртви се (с Њим), сапогреби се (с Њим) добровољно, да би и саваскрсао (с Њим), и сапрославио се, и саиаровао, гледајући Бога колико је (то) могуће и виђен будући (од Њега), у Тројици поклањанога и слављенога, Којег и сада желим да нам се јавља јасније, колико је доступно свезанима телом, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава у векове. Амин.

Свети Јован Дамаскин о Божићу

Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују! Хајдете да устима као милозвучним органима запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)!

Јер коме је ово празник и свечаност? Коме расположење и весеље? Онима који се боје Господа, онима који служе Тројици (Светој), онима који са Оцем Сина и Духа савечног поштују, онима који душом и мишљу и устима исповедају Једно Божанство у Трима Ипостасима (Личностима) нераздељиво познавано, онима који признају и исказују Христа Сина Божијег и Бога, познаванога као једну Ипостас (Личност) у двема нераздељивим и несливеним природама и у њиховим природним својствима.
Нама је весеље и свака радост празнична. Нама Христос празнике усаврши, "јер нема радости безбожнима" (Ис. 48, 22). Одагнајмо облак сваке жалости која ум помрачује и не допушта му да се уздигне у висину. Пренебрегнимо све земаљско, јер наше живљење није на земљи. Ка небу ум уздигнимо, одакле и Спаситеља Христа очекујемо Господа (Фил. 3, 20).

Данас првоврховни (Апостол) новог Завета (Петар), који је Христа Сином Божјим најјасније назвао, рекавши: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мат. 16, 16), гледа начелника старог (Завета Мојсија) како стоји пред Законодавцем обадва (Завета) и гласно говори: Ово је Онај Који Јесте (2 Мојс. 3, 14), Којега сам прорекао да ће устати Пророк као ја (5 Мојс. 18, 15), то јест: као ја као Човек и као Начелник новога народа, а изнад мене као Господар нада мном и над свом творевином, Који је и мени и теби (Петре) оба Завета, Стари и Нови, завештао. Данас девственику Новог (Завета Јовану) девственик Старог (Завета Илија) благовести Девственика Господа из Дјеве.
Хајдете, зато, слушајући Давида Пророка, "да певамо Богу нашем. Запевајмо Цару нашем; певајмо (Му) јер је Цар све земље Бог; певајмо (Му) разборито" (Псал. 46/47, 67). Певајмо уснама радости, певајмо разумом ума, осећајући укус речи. "Јер грло окуша јело, а ум речи распознаје", вели Премудри (Јов. 12, 11). Певајмо и Духом који све испитује и саме дубине Божије неизрециве (1 Кор. 2, 10): у Светлости Оца Духу (Светом) који све осветљује, Светлост гледајући неприступну Сина Божијег.
Сада би виђено оно што је људским очима невидљиво Тело земљано блистајуће Божанским сјајем, Тело смртно које извире славу Божанства. Јер Логос тело, и тело Логос, постаде (Јн. 1, 14), мада ниједно не иступи из своје природе.

O чуда, које сваки ум превазилази! Није Телу споља слава придошла, него је изнутра, из сједињеног му на неизрецив начин по Ипостаси надбожанственог Божанства Бога Логоса. Како се несмесиве (стварности) мешају, и остају несливене? То је дело ипостасног сједињења: да сједињене чини једним и једном Ипостасју (Личношћу), да у нераздељивој разлици и у несливеном сједињењу чува јединство Ипостаси и одржава двојност природа, кроз непроменљиво оваплоћење Логоса и неизменљиво и ум превазилазеће обожење земне природе. И Божије постаје оно што је људско, а људско оно што је Божанско, начином размене и узајамног несливеног прожимања (perihoriseos) и ипостасног крајњег сједињења. Јер је Један (Христос) који је и оно био вечно (тј. Бог), и ово постао касније (тј. Човек).

"Ово је Син мој", Славе моје Сјај, Обличје Бића мојега (Јевр. 1, 3), кроз Којег сам и Анђеле створио, Којим сам Небо утврдио, Земљу засновао, "Који држи све моћном речју Својом" (Јевр. 1, 24) и "Духом уста својих" (Пс. 32/33, 6), то јест Живоначалним и владичанским Духом (Светим). "Њега слушајте". Јер ко Њега прима, прима мене Који сам Га послао (Лк. 9, 48), послао не господарски, него очински. Јер Он бива послат као човек, а као Бог остаје у Мени и ја у Њему (Јн. 6,56 и 17, 21). Ко не поштује Јединородног и Љубљеног Сина мог, тај не поштује Оца Мене који сам Га родио (Јн. 5. 23). "Њега слушајте", јер Он "има речи живота вечнога" (Јн. 6. 68). Ово је закључак из онога што се (на Тавору) савршавало, ово је смисао (ове) тајне. (19) Шта бива затим? Мојсија и Илију послао је (Христос) у њихова места, а појављује се само Апостолима, и тако силазе са горе (Тавора), ништа никоме од виђенога и чувенога не говорећи, јер је то Господ заповедио. А зашто то и ради чега, рећи ћу: мислим да је (Христос) знао да су (остали) ученици несавршени, јер још нису стекли савршено заједништво у Духу (Светом), па да не би жалост испунила срца њихова. и да не би издајника (Јуду) беснило зависти опседало.

Превео: Митр. Амфилохије (Радовић)

БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ

Епископ Атанасије (Јевтић)

Рођење Христа Спаситеља, Бога Који је постао Човек, од Пресвете Дјеве Марије Богородице, највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности, овога и онога века и света. Јер на Божић, у пећини Витлејема, тога „Дома Хлеба“ Божијег за нас људе, Предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нас људе учини синовима Божијим. Творац је постао створење да нас као створења Божија учини бесмртном и обоженом децом Божијом. Са Неба, из Царства Божијег, сишао је на земљу у наше историјско биће и живљење Вечни и Непролазни, Бесконачни и Неизменљиви Бог, да нас, пролазне и ограничене и променљиве и смртне, учини вечним и непролазним, бесмртним у јединоме Бесмртноме Богу — у Богочовеку Христу Спаситељу.

Зашто је Бог постао Човек? Зашто се Христос оваплотио, и узео на Себе истинску људску природу, и постао прави и потпуни човек као и ми људи? Какав је крајњи циљ тог Божанског Домос т роја , „Божанске Икономије “ спасења, како кажу Свети Оци наше Свете Православне и Апостолске, Саборно – Католичанске Цркве?

Ево одговора на то питање Светог и Богоносног оца нашег Григорија Паламе, Архиепископа Сoлун ског (Беседа 16. на Божић, из 14. века):

„Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство Небесно. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небесно...

Син Божији постао је човек, да би показао на какву нас висину Он узноси; да не бисмо уобразили како смо сами себе ослободили робовања ђаволу;

да би Он, као двострук природом (тј. Бог и Човек = Богочовек), постао посредник, усклађујући својства обеју природа;

да би раскинуо окове греха;
да би показао љубав Бога према нама;
да би показао у какав смо бездан зла ми били упали, те је било потребно оваплоћење Бога;
да би постао за нас пример унижења, које је свезано са телом и са страдањима;
да би нама постао лек против гордости;

да би показао да је Бог створио нашу природу добром;
да би постао н ача лник (= заче т ник и п рвенац ) новога жи вота, потврдио наше васкрсење и прекратио безнађе;
да би поставши Син Човечији и узевши удела у смрти, учинио људе синовима Божијим и учесницима божанског бесмрћа;
да би показао да је људска природа, за разлику од свих створења, саздана по лику Божијем;
да је она толико сродна с Богом, да се може сјединити с Њим у једној Ипостаси (=Личности);
да би почаствовао тело, и то смртно тело;
да горди дуси не би смели сматрати себе и мислити о себи да су они драгоценији од човека, и да се могу обожити услед бестелесности и привидне бесмртности;
да би сјединио раздељене природом људе и Бога, сам Христос постаје посредник у обема природама...

Божанском благодаћу Својом Бог је етавио самога Себе у човеково биће, створивши га по Својој слици и прилици, и узвисио човека као слободно и самосвесно, лично биће...

Бог је украсио нашу људску природу као Своје будуће обличје, у које се Он изволе обући оваплоћењем...

Људска природа је толико чиста, да може бити сједињена са Богом по Ипостаси (= Личнос т и Хрис т овој ), и нераздељива живети и пребивати с Њиме у вечности “ .

Ето зашто се, дакле, по Светим Оцима, Христос на Божић оваплотио и постао Дете од Пресвете Богомајке, у јаслама Витлејемским, у благословеној овчијој пећини, над којом су тога часа Анђели Небески певали сверадосну песму:

„Слава на висини Богу, и на Земљи мир, међу људима добра воља ! "

Та песма је наш хришћански, православни програм за све људе и народе, како пре две хиљаде година тако и данас, тако и довека. То је био програм живота и рада и понашања и владања и човековања (=хуманости) наших отаца и праотаца православних, наших Српских Мученика и Праведника, наших витезова Крста часног и Слободе златне, наших ратара и ратника, наших радника и посленика на сваком честитом људском и народном, човечанском послу и служби.

Та небеска слава Божија, и тај спаситељни Мир Христов, и та богодана Добра Воља међу људима – нека данас о Божићу, и у све дане живота нашег, буде са свима нама, и свима Божјим људима и створењима! Нека сва Земља постане Витлејемске јасле, да пр и ми Богомладенца Христа у срца свију нас, и у домове свих верних и правих људи Божијих, посебно напаћеног народа нашег Православног, који се ево већ седмо лето не смирује, растрзаван споља и изнутра, а жедан мира и љубави, правде и слободе, жедан Христовог Божића и Царства, које Христос Спас доноси и даје за све нас у овај свеспасоносни дан и Празник Божића. Мир Божји! Христос се роди! Срећан Божић! Благословена Нова Година благости Господње!

Епископ Атанасије

Текст преузет из часописа Видослов, бр. 10 /1997

Епископ Иринеј (Буловић)
РОЂЕЊЕ ИСУСА ХРИСТА

"И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца и надјену му име Исус" (Мт. 1, 18—25).

Довде, хвала Богу, нисмо имали већих мука при тумачењу. Благодаћу Божјом и молитвама светих Отаца наших, пловили смо мање-више безбедно по непрегледној пучини богооткривене премудрости. Сада, међутим, треба да прођемо поред првога подводнога гребена. Сва је срећа што се он не налази у водама самога Јеванђеља већ у водама неправилнога – па зато и неправославнога – тумачења. Ми ово последње нећемо прећутати, али ћемо га суочити са светоотачким православним тумачењем. Сигурни смо да ће непредубеђен читалац лако просудити које и чије тумачење одговара духу и слову светога Јеванђеља.

Читалац се свакако већ досећа да је у питању смисао управо овога стиха, који се, почињући речима "и не знадијаше за њу", наставља наизглед неочекиваним речима "док не роди сина својега првенца". Почетак је, и без посебнога тумачења, недвосмислено јасан: Марија је била Дјева до Рођења Христова.

Ми, православни хришћани, као следбеници исконскога црквенога тумачења речи Божје, сачуваног у нашој богослужбеној књижевности, у списима светих Отаца и, уопште, у целокупноме Живоме Предању Цркве, не налазимо, међутим, у овоме стиху само благовест о девичанству Пресвете Богородице до Рођења Господа Исуса него и благовест о њеноме девичанству при Рођењу и по Рођењу Његову – налазимо, уствари, благовест о њеној приснодевствености, о њеноме трајноме, вечитоме девичанству. Дотле неправославни теолози рационалисти, признајући (на једвите јаде!) њено девичанство до Рођења као стварност или макар као садржај ранохришћанске свести, налазе у овоме истоме стиху разлог и повод да оспоре или, у најбољем случају, да ставе под велики знак питања њено девичанство после Рођења детета Исуса. Већ у старој Цркви су постојале њихове далеке претече – јеретици аријанци Евномије и Евдоксије, затим Хелвидије и разни други јеретици. Њих су побијали велики Оци и Учитељи Цркве, а међу њима једно од првих места заузима и блажени Јероним са својом сјајном полемиком против Хелвидија. Поставља се питање: откуда та дијаметрална супротност у тумачењу истога стиха?

Камен спотицања представљају речи "док не роди". Полазећи од њих, поменути неправославни тумачи закључују овако: ако Јосиф није знао за Марију док она не роди сина својега првенца, из тога следи да је знао за њу после Рођења њенога Сина Првенца.

Ово, међутим, није тумачење онога што је јеванђелист рекао већ додавање нечега што он није рекао. Правилан егзегетски поступак не допушта субјективна домишљања и проширивања јеванђелскога текста у циљу његовог усаглашавања – милом или силом – са начином мишљења, представама и логиком самога тумача него, напротив, захтева да се овај последњи потпуно уживи или барем озбиљно удуби у начин мишљења и говорења, у идејни свет и у логику писца текста, ма колико она иначе њему лично изгледала несхватљивом или чак неприхватљивом. И још нешто: ниједан одломак, ниједна реченица, ниједан део реченице, ниједан скуп речи и, најзад, ниједна реч не сме се читати и тумачити издвојено, самостално, као нешто затворено и самодовољно, него се мора читати и тумачити у оквиру контекста, као органски део једне заокружене целине – на крају крајева, у склопу читавога текста као јединственога, недељивога носиоца смисла и даваоца поруке.

Уколико сад ова – стварно елементарна – ерминевтичка правила применимо на наш стих, његово тумачење ће имати сасвим друкчији исход. „И не знадијаше за њу док не роди..." значиће: не знађаше за њу ни пре ни после Рођења Исусова; или, краће: не познаде је никада (блаж. Теофилакт Охридски), не живљаше са њоме као са женом никада. Само је то тумачење правилно и православно.

А ево и зашто! У читавом одељку о Рођењу Христову (Мт. 1, 18 – 25) сам догађај Рођења се по први пут спомиње тек у овоме стиху – у последњем стиху одељка. Сви претходни стихови, као што видесмо, казују о припремним збивањима, о догађајима која беху увод у чудо Рођења: о веридби Пресвете Дјеве са праведним Јосифом, о натприродноме зачећу Исусовоме силом и дејством Духа Светога, о узнемирености Јосифовој, о јављању анђела и о извршењу воље Божје од стране Јосифа. Од почетка до краја ток приповедања је правилан и равномеран: свети апостол Матеј иде хронолошким редом и ни један једини пут се не „залеће" напред, у описивање нечега што временски и логички излази из оквира тренутне теме. На исти начин је конструисан и сваки поједини стих. Ни овај, 25. стих није изузетак. Довољно је да га само једанпут пажљиво прочитамо, – наравно, не у „празноме простору" него, сходно малочас реченоме, као наставак и „испуњење" свих претходних стихова, – да бисмо одмах осетили и схватили како мисао светога јеванђелиста није заокупљена питањима о томе шта је било касније, после Рођења Господа Исуса, него да он жели да изложи стање ствари пре и уочи Његова Рођења: ,,И не знадијаше за њу док не роди..." Нагласак и тежиште у реченици, боље рећи сав њен смисао, усредсређен је на истину да је Марија зачела и родила као савршено чиста Девица, односно да Спаситељ Израиља и света није ,,дрводељин син" него Син Божји и Син Дјеве. Тек после изношења те полазне истине свети апостол Матеј ће споменути сам догађај Рођења, а тек након тога ће прећи на следећи по реду догађај – давање имена детету Исусу (друга половина 25. стиха: ,,...И надјену му име Исус").

Овако тумаче наведено место сви свети Оци и васељенски Учитељи, на челу са непревазиђеним мистагогом и Златоустим проповедником речи Божје, светим Јованом, који пише: „Што ти је било потребно да сазнаш од јеванђелиста, то је он и казао; а то је – да је Дјева била нетакнута пре порођаја." У истоме духу објашњавају ово место и сви без изузетка новији и најновији православни богослови: Харалампије Василопулос, Никола Сотиропулос, Јустин Поповић, Емилијан Чарнић и други. Њихово становиште је згуснуто изразио Панајот Трембелас следећим речима: "Матеја овде занима чудесно Рођење, а не питање да ли је Дјева доцније имала и друге деце." Тако мисле и најбољи међу инославним егзегетима. Римокатолички професор Рудолф Шнакенбург истиче да се на овоме месту не назире никаква намера извештавања о доцнијем развоју догађаја и, у њиховоме склопу, о Јосифову држању према Дјеви након Христова Рођења.

Вредност староцрквене и данашње традиционалне егзегезе овога места признаје – додуше на својеобразан начин – и либерални протестантски тумач Матејева Јеванђеља Улрих Луц. За њега лично не само да не постоји виргинитас пост партум (девственост Дјеве Марије после порођаја) него он и Рођење Христово од Дјеве сматра за нешто што је „историјски сасвим невероватно"; па ипак, он наглашава да је сам писац Јеванђеља веровао у Рођење од Дјеве, а да „теза о Маријином трајном девичанству" – иако, по њему, у Матејеву Јеванђељу није изражена изричито (еxпрессис вербис) – ,,егзегетски не може бити дефинитивно оспорена" будући да израз "док не роди" ,,не искључује могућност" таквога њенога девичанства. Чак и Лоази, бивши римокатолички свештеник и познати отпадник од хришћанства, морао је да призна да тај израз ,,не садржи у себи категорично порицање каснијега Маријинога девичанства јер је писац сву своју пажњу усмерио ка Исусовом рођењу".

У вези са речима "док не роди" морамо имати на уму још нешто веома важно – дух и колорит библијскога језика, а нарочито структуру и особине грчкога језика којим се служи свети јеванђелист Матеј и чија нам семитска (јеврејско-арамејска) подлога, као и верност старозаветноме стилу писања, одмах пада у очи. На природу и законитости библијскога начина говора као на кључ за правилно разумевање израза "док не роди" указали су, давно пре нас, свети Оци и остали ауторитативни црквени писци из старине, као што су Јован Златоуст, Василије Велики, Ориген и други. Они су запазили и истакли да у Светоме Писму предлог "до" и везник "док" или "док не" веома често означавају неко трајно стање, тако да их треба схватати као истозначну замену за прилог "стално" или "увек", односно за прилог "никад" уколико реченица има одречан смисао. Много је и премного примера, и у Старом и у Новом Завету, који нам живо илуструју употребу речи "до" и "док" (или "док не") у таквом, неодређеном значењу, без икаквога призвука временских или историјских ограничења. Овде ћемо навести само неке од њих, а пропратићемо их и нужним кратким коментаром. Посебно пак наглашавамо да се баш у светом Јеванђељу по Матеју тај начин изражавања не сусреће само овде, у 25. стиху прве главе, већ и на другим местима, као што ћемо видети ниже.
а) У повести о Потопу наводи се како је Ноје пуштао гаврана да одлети из лађе („ковчега") да би проверио да ли се повукла вода. „И не врати се гавран док се не осуши земља" (Књига Постања 8, 7).

Овај стих се не може разумети у том смислу као да се птица вратила након што је опала вода и показало се копно. Напротив, управо зато што је нашао земљу, гавран се никада више није вратио. Смисао стиха јесте, дакле, следећи: гавран је одлетео заувек. ,,Док се не осуши земља" значи уствари никада.

б) Старозаветни летописац закључује казивање о Михали (Мелхбл), жени цара Давида, следећим речима: „И Михала, кћи Саулова, не има порода до дана смрти своје" (II Цар. 6, 23).

И овде предлог "до" указује на трајно стање ствари: Мелхбл је заувек остала бездетна или, ако више волимо да формулишемо реченицу одречно, она никада није имала порода. Јасно је као дан да овде нема ни речи о Михалиној судбини после смрти.

в) Свети Псалмопесник кличе Господу: ,,...Од века и до века ти јеси!..." (Пс. 89, 2).

Да ли је потребно доказивати да овај псаламски стих не намеће никаква временска ограничења Беспочетноме и Вечноме Богу нити уводи икакве хронолошке категорије у Биће и битисање Творца времена и света? Речима "од века и до века" истиче се свагдашње присуство и делање Божје у времену, у историји, у свету, а да се ни најмање не доводи у сумњу Његово постојање пре и после свих векова. Баш напротив, библијска мисао и полази од истине да Његово присуство у времену и делање у историји сачињава бескрајно сићушан делић Његова предвечнога, свевечнога и надвечнога постојања и делања. Највећи богохулник и поклоник бесмисла био би онај ко би речи "од века и до века Ти јеси" разумео тако као да оне значе: пре почетка времена Тебе није било и после његова завршетка Тебе неће бити...) У једноме другоме псалму свети цар и пророк Давид овако пева о коначној победи и слави будућега Месије: „Рече Господ Господу мојему: седи мени са десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим" (Пс. 109, 1). И у овоме случају важи исто што и у претходним случајевима: зависна реченица почиње везником "док", и по свом облику је временска реченица, али суштински, по смислу, она то никако није, будући да не одређује временску границу Месијиноме божанскоме тријумфовању, описаном као седење ,,са десне стране Богу" и гажење непријатеља. Обе реченице, главна и споредна, говоре о паралелноме, подједнако бесконачноме статусу победничке славе, који ће настати као исход богочовечанских подвига Искупитеља света. Конкретно и јасно речено, Господ славе неће „седети са десне стране Богу" само дотле док сви непријатељи Његови не буду „положени под ноге Његове" него и после тога – седеће неопозиво, вековечно, коначно, есхатолошки. Јер, Он ,,седи са десне стране Оца" као Цар или Помазаник Божји, а „Царству Његову неће бити краја" (Символ вере). д) Псалтир је у целини поезија о Месији, односно месијанско пророштво. О далеким будућим временима, временима Месије, Псалмист пева и прориче између осталог и ово: „Грануће у дане његове правда и обиље мира докле год не ишчезне Месец" (Пс. 71, 7; ово је наш, дословни превод, тачнији и јаснији од иначе лепога превода Ђуре Даничића, који се завршава речима "докле тече мјесеца..."). И овде је смисао јасан: правда коју ће успоставити Месија биће правда вечна, а мир који ће Он донети биће мир без краја и конца. Нестанак Месеца (па и читавога свемира, оваквога какав је сада) неће значити престанак месијанскога Царства правде и мира; напротив, Христова правда и Христов мир наxивеће сва времена и све светове. На шта би личила коначна божанска правда и на шта би личио апсолутни, савршени мир Царства Божјега када би једно скромно небеско тело, природни сателит планете Земље, било дуговечније од њих? ђ) Иста та слободна песничка употреба предлога "до", односно везника "док" или "док не", одликује и стил „старозаветнога јеванђелиста", светога пророка Исаије. Код њега (46, 4) Бог теши „дом Јаковљев" и храбри „остатак Израиља" следећим речима: ,,До старости ваше ја јесам; и док не остарите, ја јесам." (Напомињемо да смо се и овде радије одлучили за превод од речи до речи него за слободнији Даничићев превод иако је његово "до сиједа вијека" кудикамо српскије и поетичније од нашега ропскога "док не остарите"...) Више је него очигледно да Божја спасоносна присутност и делатност не може бити омеђена кратким људским веком, као што није омеђена, видели смо, ни веком свега створенога света ни временом као таквим. Пророк не упоређује људско живљење са животом Божјим. Он једино хоће да нам саопшти да је Господ увек с нама.
е) Али време је да наведемо и пример из Новога Завета, и то управо из светога Јеванђеља по Матеју. То је оно значајно обећање Васкрслог из мртвих Господа Христа ученицима: "И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт, 28, 20).

Да ли ове Спаситељеве речи значе да ће Он бити с нама хришћанима само у границама „садашњега века", тојест у границама историје, а да у „будућем веку", тојест у вечности Есхатона, неће бити с нама? Наравно да не значе. Нико паметан их не би тако схватио. Уосталом, реч Божја нас учи, тумачећи саму себе, да ћемо у будућем веку „свагда са Господом бити" (1. Сол. 4, 17). То је истина која се прећутно подразумева у Спасовој благовести "ја сам с вама у све дане до свршетка века".

Свети Владика Николај

БОЖИЋ

Из љубави жарке Ти се с неба спусти,
Из вечне красоте у ругобу муке,
Из вечне светлости у мрак злобни, густи,
Дављеним у греху пружи свете руке.
Зачуди се небо, земља затресе се,
Добро дош'о Христе! Људи радујте се!
Из љубави жарке, којом свет сотвори,
К'о роб се понизи, да робље одрешиш,
Да обновиш кућу што Адам разори,
Да мрачне просветиш, грешне да разрешиш.
Љубав не зна страха нити понижења,
Добро дош'о Христе Владико спасења!
Из љубави жарке, Царе свих красота,
Ти остави блесак красних Херувима,
У пећину сиђе људскога живота
С буктињом и миром очајним људима.
Устраши се земља како да Т' одржи?
Добро дош'о Христе, Тебе небо држи!
Девица прекрасна давно Ти се нада
Земља ти ју диже да се кроз њу спустиш
С високог престола, из небеског града,
Да донесеш здравље, грехе да отпустиш.
О девице света, кадилнице златна,
Слава ти и хвала, мати благодатна!

Владика Николај
Охридски пролог

Посланица Патријарха

Почетак

info@spc.yu