Срби припадају великој породици словенских народа. Из своје прапостојбине, северне Европе, већ у 5. и 6. веку насељавају Балканско полуострво у северним преде-лима Византијског царства. Затичу прилично опустошен простор, јер је њиховом доласку претходила велика сеоба евро-азијских народа у 4. и 5. веку.Јужнословенски народи су, као многобошци, при-лично и сами допринели разарању хришћанске црквене организације, која је неколико векова пре њиховог досеља-вања добро функционисала на Балканском полуострву.
Тада су и код Срба, несумњиво по први пут, почели и хришћански утицаји. Наравно, Срби нису први много-божачки народ који је на овом простору дошао у додир са хришћанством; треба поменути само неке народе, као Готе, Хуне, Лангобарде, Аваре, Гепиде, Херуле...
Словени, односно Срби, у северним областима Ви-зантије убрзо су показали жел>у да се ту трајно населе, и то већ половином 6. века (епоха цара Јустинијана 527-565), а вероватно и раније.
Примање хришћанства у већ увелико христијанизова-ној Европи за словенска племена био је веома дуг, спор и сложен процес, али истовремено и нешто неизбежно. Окружење, рецимо Срба, Бугара, Хрвата и других наро-да, било је већ вековима хришћанско. Као пагани, ови на-
роди су се свакако у то време оштро издвајали, и било је само питање када ће и у којим околностима и они постати хришћански народи.
Српска племена су, према обавештењима византијског писца и цара-историчара Константина VII Порфирогени-та (913-959), веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицали старих паганских обичаја и убеђења. Исти писац је забележио да је прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610-641). Хришћански проповедници (мисионари) дошли су међу Србе са Истока, из познатих византијских хришћанских и духовних центара какви су били Цариград и Солун, мада је неоспорно да су хришћански утицаји међу Србе долази-ли и из Јадранског приморја, где је упркос варварских пус-тошења остала добро очувана предсловенска црквена организација.
После више од две стотине година проведених у ново-досељеним областима, српска племена су коначно крштена; хришћанска вера и црквена организација су заживеле тако да се може сада говорити о хришћанској ду-ховности и култури у правом смислу речи. Другим речима, може се историјски пратити развој хришћанства код Срба као хришћанског народа у Европи. Примање хришћанске вере код Срба ишло је некако упоредо са стварањем и њихове прве државе у првој половини 9. века. Хришћански и духовни просветитељи Срба, као и свих словенских народа, јесу Света браћа Кирило и Методије -равноапостоли. Крштење Срба се временски ставља у вре-ме владавине кнеза Мутимира (до 891. године). Неколи-ко година пре Срба крштени су Бугари. То је време успона Франачке државе у Западној Европи, када истовремено расте велика моћ римских епископа, односно папа. Управо у то време, покушао је амбициозни папа Никола I (+ 867) да уз пооћ Франака потчини цело Балканско полуострво под своју духовну јурисдикцију, које је био лишен још 732. г. услед иконоборачке кризе којом је била захваћена Црква. Одмах, или истовремено са крштењем Бугара 864. године, уследила је хришћанска мисија Свете браће у Моравској, држави кнеза Растислава.
Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте настанак словенског иисма, аз-буке, односно глагољице и ћирилице, половином 9. века. Постанак писмености код Словена неразлучиво је везан за примање хришћанства на народном језику. С правом је већ давно констатовано да су прве речи које су уопште написа-не на словенском језику и писму биле управо речи из Све-тог писма: "У иочешку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог... и без ње нишша не иосшаде шшо је иос-шало..." На словенски језик је одмах са грчког језика пре-вођено Свето писмо, као и неопходне богослужбене књиге. Према томе, дубинска христијанизација је почела не на грчком, још мање на латинском, него на народном, словенском језику, језику који је по заступљености у тадашњем свету био на трећем месту, одмах после грчког и латинског језика.
Важна је, исто тако, и чињеница да су Срби примили хришћанство у време српског кнеза Мутимира, у време када је Византијом владао цар Василије I Македонац (867-886), а цариградски патријарх био Фотије, по чијем су благослову Света браћа и њихови ученици и наследни-ци вршили коначну христијанизацију Јужних Словена. За Фотија се с правом каже да је кум свим словенским наро-дима. Тада је, треба и то рећи, претила озбиљна опасност да сви новокрштени јужнословенски народи: Срби, Буга-ри, Хрвати (са њима је то успело) буду стављени под римску, односно папску духовну јурисдикцију.
Крајем 9. века у српским земљама се помињу прве епархије. У Београду је 878. год. епископ Сергије, док се у Браничеву налази епископ Агатон, такође Словен. Нешто касније, у 10. веку у писаним документима помињу се епископи у градовима који су били у оквиру Србије: Стон, Рас, Липлан, Ниш, Призрен, као и у неким другим мес-тима, која су и пре досељења Словена била епископска седишта.
За учвршћивање хришћанства међу Србима пре Све-тог Саве од пресудног је значаја било то што су богос-лужења и проповеди - поуке народу - вршене на народном језику, језику разумљивом народу. После смрти Св. Ме-тодија 885. г. као панонског епископа, његове ученике су протерали франачки, латински свештеници из Моравске зато што нису хтели да проповедају хришћанску веру само на латинском, који је иначе био стран народу. Тако су се протерани ученици Кирила и Методија нашли на просто-рима Балкана где живе Бугари, Срби, Хрвати. Посебно су се истакли св. Климент и св. Наум, који су деловали неколико десетина година у околини Охридског и Прес-панског језера. Они су неговали и развијали словенску писменост, васпитавали су и школовали домаће свештени-ке који су ишли у народ и ширили веру.
Као прва чиста словенска епархија помиње се "Величка епархија", чији је први епископ од 893. год. био управо св. Климент. Ова епархија је у то време била у саставу, већ од 870. год. самосталне, Бугарске цркве. Нешто касније, у држави цара Самуила (976-1014) ство-рена је у Самуиловом царству патријаршија са седиштем у Охриду. Међутим, византијски цар Василије II Бугароу-бица уништио је ову краткотрајну државу 1018. год., а па-тријаршију је деградирао на степен архиепископије. Од тада охридске архиепископе поставља византијски цар и цариградски патријарх, а архиепископи су били искључиво Грци. Под јурисдикцијом Охридске архиепископије биле су све епископије у Срби-ји до времена Светог Саве 1219. године.
Српска племена у Зети, односно Дукљи, укључујући и Приморје, у 9. веку су уједи-њена у посебну државу - Зету, која се некада звала Дукла. Краљ у Дукљи био је Јован Владимир (+ 1016), зет цара Самуила (ожењен његовом ћерком Косаром). Постао је први српски владар-светитељ, који се прославио праведним страдањем и хришћанскимстрпљењем. Св. краљ Јован Владимир је сахраљен у цркви Св. Богородице Крајинске. Данас се налази у цркви код Елбасана у Албанији (Шин Ђон).
Половином 11. века Дукља се ослобађа византијске власти. Војислављев син Михаило (1051-1081) је успео 1077. год. да од римског епископа добије краљевску кру-ну, а папа је пре тога, 1067. године, поставио архиеписко-па у граду Бару. Све се ово догодило непосредно после одвајања Рима од Цркве 1054. год., па је озбиљно претила латинизација и покатоличавање, које је спроводила Барска архиепископија у српским православним земљама. Ово је коначно спречено тек 1183. год., када је рашки велики жупан Стефан Немања Зету припојио Рашкој држави, која је од самог почетка била под византијским духовним, културним и црквеним утицајем.
У српским земљама на подручју Босне и Хери,е1овине осамосталио се владар са титулом бан, Кулин (1180-1204). Босна је као државна целина била географски уда-л>ена од Византије и њеног директног утицаја. Тамо је по-некад био јачи политички и духовни утицај који је долазио из суседне Угарске као римокатоличке земље. Што се тиче православне хришћанске Цркве у Босни и Херцеговини, она је од самог почетка крштавања Срба на тим простори-ма била обухваћена црквеном организацијом коју је касније почетком 13. века уредио Свети Сава. Богослужбени језик је словенски, као и целокупна писменост. Доста редак ри-мокатолички живал> у Босни потпадао је под јурисдикцију латинских епископија из Сплита, Бара или Дубровника. Треба рећи, исто тако, да је утицај ових бискупија био вео-ма мали, скоро неприметан. Православно свештенство у Босни сачувало је стара народна имена, која су се задржала кроз цео средњи век: епископ је био д ј е д , про-та г о с т , свештеник или презвитер с т а р а ц . Назив за целокупно свештенство, односно јерархију, био је с т р о -јници (они којима је поверено да управљају Црквом). Монаштво је било такође заступљено, а управљало се у животу и уређењу манастира по монашким правилима св. Василија Великог (379), а то је општежиће - живот мона-ха у манастирској заједници на челу са игуманом.
Када је реч о православној Цркви у Босни и Херцего-вини у средњем веку, треба рећи да се постепено у науци превазилази већ сто година старо мишљење о наводном постојању такозване "босанске цркве" која је била богу-милска, односно јеретичка (патаренска) по манихејцима-павликијанцима, каквих је било у Византији а и на Западу, особито у јужној Францускрј. Укратко само треба рећи да домаћих, аутохтоних извора о постојању богумила и њихо-ве цркве у Босни средњег века нема. Додуше, латински извори из Дубровника, и са Запада уопште, помињу та-козване патаре, шизматике, јеретике и богумиле у Босни, који никада нису хтели да се покоре и потчине латинској Цркви из Рима. Када је реч о изворима такве врсте, треба увек имати на уму да латински извори из истог времена и православну Цркву у немањићкој Србији називају шизма-тичком, јеретичком, наравно само зато што није римокато-личка. Да у Босни и Херцеговини заиста није било богумила и патарена, најбољи је доказ то што је након пада свих српских земаља под Турке, цела православна Црква у свим српским земљама, укључујући и Босну и Херцего-вину, дошла под јурисдикцију и у састав Пећке патријаршије, а у њој се нигде и никада не помињу богумили.
Крајем 12. века рашки велики жупан Стефан Немања (1169-1196) успео је да у једну државу уједини већину тадашњих српских земаља. У спољној политици своје државе определио се за Ви-зантију, са којом је, доду-ше, више пута и ратовао. Определио се, такође, што је веома важно, и за визан-тијски духовни (правос-лавно-хришћански) и кул-турни утицај уопште. Сте-фан Немања је лично био веома побожан и од самог почетка непоколебиво оп-редељен за источно правос-лавље, које је без сумње већ неколико векова уназад ухватило дубоке корене у његовој земљи и народу, Као израз његове побож-ности, и данас постоје ње-гове цркве и манастири као задужбине: манастир Све-те Богородице и манастир Светог Николе у Топлици, манастир Ђурђеви Ступо-ви код Раса (данас код Новог Пазара), храм Све-тог Пантелејмона у Нишу, храм Светог Арханђела у Скопљу. Подигао је знаменити манастир Студеницу, који је с правом назван "мајка свих српских цркава". У том ма-настиру је Стефан Немања примио монашки завет, а ту лежи и његово тело, пренето из манастира Хиландара.
За српско хришћанство, не само у средњем веку, од пресудног значаја јесте личност и дело Светог Саве, првог српског архиепископа (+ 1236). Стефан Немања имао је три сина: Вукана, Стефана и Растка. Свети Сава, на крштењу Растко, је, дакле, најмлађи Стефанов син, рођен око 1175. г. Још док је био дете показивао је склоност ка хришћанској побожности, читању и књизи. Није
случајност што је Растко са 16 година, противно жел>и ро-дитеља, отишао са једним руским монахом у Свету Гору, где се у манастиру Светог Пантелејмона (Стари Русик) замонашио, поставши тако монах Сава. Он се од самог почетка потпуно и без остатка предао испосништву, мо-литви и строгом монашком животу, тако да је убрзо скре-нуо пажњу свих на Светој Гори, поготову што је био из владарске породице. За примером најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се на државном сабору у Расу 1196. год. одрекао вла-дарског престола, а за свога наследника изабрао средњег сина, Стефана. Одмах после тога, примио је монашки пос-триг и као монах Симеон провео је остатак живота у миру и монашкој тишини Свете Горе заједно са Савом.
Својим боравком на Светој Гори отац и син су на себе скренули пажњу, и као монаси а и као ктитори и при-ложници многих светогорских манастира. Природна пос-ледица тога јесте подизање српског манастира Хиландара на Светој Гори. Манастир је, у ствари, обновљен 1198. го-дине. Убрзо после тога упокојио се монах Симеон 13. фе-бруара 1200. године. Сабор монаха Свете Горе одмах га је прогласио за светител>а - Свети Симеон Мироточиви, док му је син монах Сава написао Службу и Жишије (Биографија). Сем овога, Свети Сава је написао Карејски шииик за потребе монаха у Карејској испосници Светог Саве Освећеног у Кареји на Светој Гори. За манастир Хиландар написао је Хиландарски шииик по угледу на типик Богородичиног манастира у Цариграду. Овај типик је на снази све до данас у манастиру Хиландару.
У време Светог Саве цела Света Гора, а самим тим и манастир Хиландар, осетила је све тешке последице Чешвршог крсшашког раша, када су Латини срушили и опљачкали Цариград, византијску престоницу, основали такозвано Аатинско царство 1204-1261, и када су од стра-не латинских крсташа страдали и светогорски манастири. Због те опасности, а и ради измирења завађене браће, Свети Сава око 1208. године, ради сваке сигурности, пре-носи тело светог Симеона из Хиландара у манастир Сту-деницу. За манастир Студеницу Сава пише типик, Сшуденички шипик, по садржини сличан Хиландарском типику. Сава је архимандрит у том манастиру све до 1217. године. Сматра се да је овај период боравка Светог Саве у Србији био и најплоднији с обзиром на то да је он не-прекидно путовао по свим српским земљама, проповедао, учио све вери православној, ширио писменост, побожност, градио цркве и манастире, поучавао свештенике, монахе и народне учитеље. Из тог времена потичу приче и легенде о Светом Сави као народном просветитељу и учитељу, чудотворцу, избавитељу свих болесних, сиромашних, не-вољних...
Све до појаве Светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Охридске архиепископи-је. Помињу се само три епархије: Рас, Призрен и Аипљан, а у њима су владике били Грци. Зато је Свети Сава одлучио да за потребе свог народа у самосталној и неза-висној српској држави из средине свог народа припреми свештенике, монахе и епископе, народне учитеље, укратко речено, да потпуно осамостали Цркву у Србији. Мора се признати да није било лако то остварити у тренутку када је притисак на Србију био велики и са југа (Латинско царство), а и са севера (римокатоличка Угарска).
Велики жупан Стефан, Савин брат, био је принуђен да 1217. год. прими краљевску круну из Рима од папе, а исте године, не случајно, Сава напушта Србију и поново одлази у манастир Хиландар. Одатле са пратњом одлази у Никеју код избеглог византијског цара Теодора Ласка-риса и цариградског пашријарха Манојла Сараншена, и моли их за самосталност (аутокефалност) Цркве у Србији. Савина молба је прихваћена, и то је било најбоље могуће решење с обзиром на околности у којима се тадашњи свет налазио. Сава је у Никеји рукоположен (хиротонисан) за архиепископа - поглавара Цркве у Србији, и узео је титулу "архиепископ српских и поморских земаља".
Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену ауто-кефалију, чиме је међународно и међуцрквено потврђена његова духовна зрелост и способност да може потпуно са-мостално и одговорно да има сопствену црквену организа-цију и уређење по угледу на источне аутокефалне цркве (Јерусалимска, Александријска, Антиохијска).
Свети Сава се потом враћа у Србију, али иде преко Хиландара, одакле узима своје најбоље ученике-монахе за будуће епископе у Србији. На путу за Србију кратко време проводи у Солуну, где довршава састављање Зако-ноиравила (Крмчија), као црквенодржавног законика или Устава којим се законски регулише уређење самосталне Српске цркве. Прва Савина брига сада била је да у живот спроведе уређење Српске цркве. Поред постојеће три епархије, Сава оснива још осам нових епископија, и то: Жичку (седиште Српске цркве - Архиепископије је у ма-настиру Жичи), Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку. Седиште сваке епархије било је у манастиру. Манастире су њихови гради-тељи-ктитори обдарили имањима (њивама, шумама, вино-градима, пашњацима, воћњацима...) да би могли да се издржавају и обављају своју веома важну духовно-просве-титељску мисију у народу. Сви новопостављени епископи добили су по један примерак-препис Крмчије, која их је руководила у управљању својим црквама и манастирима.
У манастиру Жичи, која је одређена за седиште Архиепископије, одржан је на Спасовдан 1221. год. државно-црквени сабор. На овом сабору је Сава крунисао за краља свог брата Стефана. Тим чином Србија је добила првог српског краља - Стефана Првовенчаног, а самим тим постала и краљевина. Сава је том приликом, па и су-традан, одржао своју познату Жичку беседу о иравос-лавној вери, у којој поучава и краља, и властелу, и новоизабране епископе, и игумане и сав народ основним истинама православне хришћанске вере, али на основу Светог писма, дела Светих Отаца Цркве, васељенских и помесних сабора...
Наравно, овакво успешно вођење црквених и држав-них послова у Србији није прошло без тешкоћа, како изну-тра тако и споља. Савином делу прво се противила Охридска архиепископија са ученим Димитријем Хома-тијаном на челу, који је написао једно протестно писмо Сави, у коме осуђује "монаха Саву" што је, наводно, на-пустио Свету Гору и отишао у свет, и постао чак архие-пископ без његовог знања. Међутим, овај протест није имао основа будући да се Свети Сава придржавао правила и црквених канона и поступао сходно међународним окол-ностима у којима се тада Србија нашла.
Први српски краљ Стефан Првовенчани се при крају живота замонашио, као, уосталом, и његов млађи брат и отац. Умро је као монах Симон 1228. год., а тело му и данас почива у манастиру Студеници. На краљевском престолу наследио га је син Радослав. У његово време Свети Сава је предузео своје прво путовање у Свету Землзу 1229. године. Ово поклоњење светињама Свете Земље није био само Савин лични чин. То је много значило за целу Српску цркву, сада младу архиепископи-ју. Сава је тада посетио Јерусалим и манастир Светог Саве Освећеног. За српске монахе откупио је манастир Светог Георгија у Акри, и манастир Светог Јована Богослова на Сиону. Боравак у овим и другим манастирима Свети Сава је искористио да добро проучи уређење и живот монаха у њима, како би ту праксу пренео у манастире и цркве у Србији. Од тада се у Српској цркви све више осећао ути-цај јерусалимског типика уместо цариградског студитског из манастира Студион из Цариграда. У Србију се Свети Сава вратио са великим поклонима, које су чиниле иконе, кандила, свештеничке одежде, украси за цркве, књиге, мошти светитеља...
Године 1233. догодила се смена на краљевском прес-толу. После краћих немира и потреса за краља је дошао Радослављев брат, крал> Владислав, синовац Светог Саве. Захваљујући Савином неприкосновеном духовном аутори-тету и угледу у народу, и ова је криза убрзо превазиђена.
Сем што је био велики хришћанин и духовник, мудар и практичан, Свети Сава је знао да одлично процени шта је добро и корисно за будућност Цркве и народа. Сава је већ био у годинама. Приближавао се крај његовог плодног земаљског живота и он је тога био свестан. Зато је одлучио
да још једном у интересу Цркве и државе учини по-клоњење светињама не само Свете Земље, где је био неко-лико година раније, него и другим светињама на Истоку. Вероватно, предосетивши да се неће вратити са тог пута, он се, на црквеном сабору 1233. год. одрекао архие-пископског трона, а за свога наследника је предложио Ар-сенија Сремца (+ 1266). Како је, дакле, Цркву осигурао с те стране, Сава у пролеће 1234. год. одлази у Свету Земљу. Овога пута је посетио и Александрију и патри-јарха Николу, затим древне манастире у Египту, Синајску Гору и тамошње манастире. Враћа се преко Јерусалима и Антиохије у Цариград, где је набавио многе потребне ствари за своју Цркву. Упутио се преко Бугарске у Срби-ју, задржавши се у Трнову код бугарског цара Јована Асе-на. Последњу Свету литургију одслужио је уочи Богојављења 1236. године. Није дочекао да се врати у Србију. Разболео се и умро у Трнову 14/27. јануара, а сахрањен је у тамошњој цркви. Његов синовац, краљ Вла-дислав, успео је да после годину дана пренесе његово тело из Трнова и сахрани га 6/19. маја 1237. год. у својој задужбини, у манастиру Милешеви.
Период Архиепископије Српске цркве траје од 1219-1346. године. На трону Светог Саве променило се два-наест архиепископа у време најпознатијих наших краљева из династије Немањића. Седиште Цркве је најпре било у манастиру Жичи, а убрзо је, 1253. год., због опасности од Татара и Кумана, пренето у метох манастира Жиче, у Пећ, на улазу у Руговску клисуру, на безбедније и сигур-није место. Сви архиепископи на челу наше Цркве били су искусни духовници и монаси, који су пре тога боравили као игумани у манастиру Хиландару или у Студеници. Двојица од њих, архиепископ Никодим (1317-1324) и Да-нило II (1324-1337) у време краља Милутина и краља Стефана Дечанског, истакли су се као писци, преводиоци и књижевници. Архиепископ Данило II, пре тога игуман у Хиландару и дипломата, оставио је познато дело Живоши краљева и архиепископа српских, познато као Књиге староставне. То је славна епоха владавине краља Уроша I (1243-1276), Драгутина (1276-1282), када су у Србији настали манастири: Милешева, задужбина краља Владис-лава (1233-1243), Сопоћани (код Новог Пазара - 1265), задужбина краља Уроша, манастир Морача 1252. год., задужбина кнеза Стефана, Вукановог сина. Задужбине које се приписују краљу Драгутину јесу: Рача, Троноша, Ловница, Озрен, Тавна, док су Милутинове задужбине (1282-1321) Богородичина црква у Скопљу, обновљена црква манастира Хиландара, Богородица Љевишка у Призрену, Старо Нагоричино (1313), Бањска (1313-1317), Грачаница (1315), Свети Арханђели у Јерусалиму (1311). Краљ Стефан Дечански саградио је Дечане (1327-1331).
У време владавине краљева Драгутина, Милутина, Стефана Дечанског, а нарочито крал>а Душана, српска држава је у великој мери проширена. Сходно територијал-ном проширењу државе, повећао се и број епархија Српске архиепископије. У време Светог Саве почетком 13. века било их је једанаест, а касније су образоване нове: Липљанска, Кончулска, Аимска, Мачванска, Брани-чевска, Београдска, Скопска. Границе српске државе биле су највеће у Душаново време (1331-1355). Српска држава је тада била највећа и најмоћнија држава на целом Балка-ну. Срби су држали Тесалију, подручје Свете Горе до Христопоља (- данас Кавала - прекопута острва Тасоса у Грчкој), Епир и Арбанију. Краљ Душан се прогласио за цара 1346. године. Византија је била доста ослабљена уну-трашњим кризама, и зато је Душан ишао на то да његово српско-византијско царство замени некада моћну Визан
тију, и себе је сматрао царем Срба и Грка. Да би имао пра-ви легитимитет таквог наслеђа, требало је Архиепископију уздигнути на степен патријаршије, што је и учињено. То се догодило на помесном сабору одржаном на празник Цвети у Скопљу 1346. године. Сабору су присуствовали бу-гарски патријарх Симеон, охридски архиепископ Никола, игумани и старци Свете Горе, као и грчки епископи и ми-трополити који су сада били у проширеној српској држави. На сабору је Архиепископија проглашена за Патри-јаршију, а први српски патријарх био је Јоаникије I и имао је титулу "патријарх српских и поморских земаља". Седам дана после овог сабора, патријарх је на Васкрс 1346. год. крунисао Душана за првог српског цара, а Душановог сина Уроша "нејаког" за краља. Охридска архиепископија имала је почасно место одмах после српског патријарха. Рашка, Зетска, Призренска и Скопљанска епископија уздигнуте су на степен митрополија, а првостепена је била Скопљанска митрополија, јер је у Скопљу било царско седиште.
Цар Душан је походио Свету Гору и богато даривао све манастире, о чему и данас сведоче сачуване повеље пи-сане и на српском и на грчком језику. Цар је посебно дари-вао Хиландар, Карејску испосницу Св. Саве, а Светим Арханђелима у Јерусалиму даривао је дубровачки данак за Стон. Главна царева задужбина је манастир Светих Арханђела код Призрена (1347), где је био и сахрањен (1355).
Значајно дело цара Душана је познати Душанов за-коник усвојен на државном сабору у Скопљу 1349, а до-пуњен на сабору у Серу 1354. године. Овај Законик спада
у најсавршенија и најбоља законска акта тог времена у Европи. На пример, члан 172: "Све судије царства ми да суде по Законику, право, како пшие у Законику, а да не суде по страху од царства ми". Првих 38 чланова Зако-ника говоре искључиво о Цркви. Титула патријарха у Душаново време била је слична царској и гласила је, "по милости Божијој архиепископ свих српских и поморских земаља". Патријархов двор по средњовековном праву био је место уточишта (- право азила) бегунцима-преступни-цима које је суд прогонио.
Неколико година после проглашења Српске патри-јаршије, уследио је протест Цариградске патријаршије из Византије, која је осећала да је оштећена у односу на свеукупну политику цара Душана. Цар Јован Кантакузин, некада Душанов пријатељ и сарадник, постао је сада про-тивник Срба. Наговорио је цариградског патријарха Ка-листа да око 1353. год. баци проклетство (анатему) на српског цара, патријарха, Цркву и народ. Основни разлог таквог поступка био је, како се каже, "због достојанства и због градова", односно зато што је Архиепископија пос-тала Патријаршија, и због епископа Грка који су замењени Србима епископима у оним градовима које је Душан осво-јио од Византије.
Помирење са Цариградском патријаршијом покушао је још сам цар Душан. После његове изненадне смрти (20. децембар 1355), наставило се са преговорима. Нови ви-зантијски цар Јован V послао је 1364. год. у Сер код удове царице Јелене, сада монахиње Јелисавете, истог патријарха Калиста који је бацио анатему, да сада ради на помирењу двеју Цркава и народа, јер је незадржива опасност од Ту-рака подједнако претила и Византији и Србији. Догодило се да је патријарх Калист умро у току ове мисије у Серу, где су га сахранили управо они свештеници које је некада проклео.
У процесу измирења које је годинама трајало, најпре је постигнуто делимично измирење (партикуларно је-динство), које је остварено са делом српске државе деспо-та Угљеше Мрњавчевића (1368), који је владао у области Сера. Она је била прва на удару Турака. Идеја пак коначног помирења потекла је од светогорских монаха који су заједно живели и заједно се подвизавали. Делегација монаха, са српским монахом старцем Исаијом и јеромо-нахом Никодимом Грчићем на челу, дошла је најпре у Србију код кнеза Лазара и патријарха Саве IV, а потом се 1375. год. упутила у Цариград. Преговори су успели, до-бијена је писмена одлука, којом се признаје каноничност Српске патријаршије и брише међусобни раскол. У Србију су упућена два представника Цариградске патријаршије, који су у Призрену, у манастиру Св. Арханђела са Срби-ма одслужили Свету литургију. Тако је скинута анатема и Цркве су се помириле.
Након смрти цара Душана (1355) у Србији није било снажније личности која би одржала целовитост велике српске државе. Превласт судобили обласни господари (великаши), који нису поштовали централну власт мало-летног цара Уроша Нејаког, последњег владара из динас-тије Немањића, за кога савременик каже да је био "нејак смислом". Унутрашња разједињеност и неизбежна спољна
опасност од Турака били су српска стварност. (Акције против Турака предузимао је још цар Душан.) Један од првих већих српских пораза био је 26. септембра 1371. год. на реци Марици, где су погинули браћа Мрњавчевићи, краљ Вукашин и деспот Угљеша; Урош је умро крајем те године. Постало је јасно да је само питање времена када ће уситњене српске земље постати плен мухамеданаца.
Највећи део српских земаља ујединио је кнез Лазар Хребељановић, који није био из светородне династије Не-мањића, али је преко жене Милице ипак дошао у везу са том династијом. Он се показао као најодлучнији у одбрани државног и духовног наслеђа Немањића. Средиште државе сада се помера северније и источније, у Помо-равље и Подунавље. У тим областима су настали значајни манастири: Раваница (1381), Лазарица, Горњак, Љубос-тиња и други. За Србе је у том, и не само у том, тренутку постала пресудном битка са Турцима на Видовдан 28/15. јуна 1389. год. на Косову пол>у (Газиместан код Грачани-це). Овај частан пораз дело је кнеза Лазара и косовских јунака, који су свесно, хришћански, дали отпор Турцима, иако су знали да им се војнички у том тренутку не могу успешно супротставити. Ова жртва је утолико већа ако се зна да сви српски обласни господари нису били спремни да пођу за Лазаревим примером.
Косовском битком нису све српске земље покорене, али је Србија постала вазална (зависна, потчињена) у односу на Турску. Зато је косовски пораз велика прекрет-ница у српској историји. У време Косовске битке помињу се двојица српских патријараха: Спиридон и Јефрем. Је-фрем је био велики аскета и монах-подвижник-исихаста. Иначе, треба рећи да духовни покрет исихазма посебно захвата Србију у време кнеза Лазара, који је имао за њих велико разумевање. Многи монаси, који су бежали са Ис-тока испред турске опасности, управо су у Србији нашли уточиште. Код нас се може говорити о исихастичкој духо-вности, посебно у области литерарног стваралаштва, ико-нописа, градитељства... (службе, канони, акатисти, молитве...). Само јака и непоколебива вера могла је духо-вно и морално дати смисао животу и одржати народ после косовског пораза.
Кнеза Лазара је наследио син Стефан Лазаревић
(+ 1427), у чије се време Србија као држава обновила и економски знатно ојачала. Стефан је добио титулу деспо-ша за успешно учешће у бици код Ангоре 1402. године. Србија није више била у вазалном положају према Турци-ма. О духовном и економском напретку Србије најбоље сведоче и данас сачуване Стефанове задужбине грађене у српско-византијском стилу, као манастир Манасија или Ресава.
Манасија је постала велики духовни и просветни цен-тар Деспотовине. Тзв. "Ресавска школа" је вековима била символ просвећености. Ту су радили учени монаси писци, преводиоци, књижевници, преписивачи који су украшава-ли рукописе и књиге. Одатле се писменост ширила чак и у
далеку Русију и у оближњу Румунију. Из Србије је у то време отишао у Русију и тамо постао митрополит Кипри-јан. Игуман манастира Дечани, Григорије Цамблак (напи-сао је Житије светог Стефана Дечанског), постао је касније кијевски митрополит. Познат је тада био и српски монах Пахомије, који се у Русији прославио као писац. Деспот Стефан је узео Београд за престоницу Србије. Био је веома образован, доста је читао, а бавио се и писањем. Познато његово дело је "Словољубље".
Један од последњих српских деспота пред коначни пад у турско ропство био је деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456). Његова владавина је уједно и последња одбрана Србије. Први пад Србије под Турке 1439. год. одложио је за двадесет година њен коначни пад 1459. године. Деспо-та Ђурђа је одликовала јака и одлучна вера, као и оданост богатом духовном и државничком наслеђу српских владара.
Најстарији српски документ у Хиландару; Карејски типик из 1199. године са потписом Саве Немањића
Четворојеванђеље српског патријарха Саве IV (1354. година). Минијатура јеванђелисте Матеја
Везена завеса за царске двери иконостаса из 1399. године, коју је Хи-ландару поклонила мо-нахиња Јефимија, српска песникиња.
Одбио је да прими унију са римокатолицима (сабор у Ферари и Флорентији 1438-1439), који су дали лажна обећања да ће војно помоћи у борби против Турака. Због важности наводимо у целини његову изјаву дату приликом понуде да напусти православље на предлог францисканца Ивана Капистрана 1455. године: "Ја сам деведесет годи-на живео у овој вери, коју су ми улили у душу моји пре-џи, те сам код свога народа, мада несрећан, увек сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле, када би видели да сам се променио, да сам због старости излапио, и да сам, како прост народ каже, подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим веру сво-јих предака." Седиште патријаршије је пренесено на пос-ледњу слободну територију, у Смедерево, пошто су мана-стири Пећ и Жича већ били под Турцима.
Српска црква у средњем веку је имала значајно, ако не и главно место у животу сваког појединца, као и државе у целини. Однос Цркве и државе био је природан и скла-дан, и обично се упоређује са човековим организмом и односом душе и тела. Човек је по својој природи целовито, складно и хармонично биће, наравно ако је здрав. Интере-си Цркве и државе нису били супротстављани, већ су се узајамно допуњавали. То је добро позната теорија симфо-није - сагласности. Црква је у целини била материјално обезбеђена. Епископи су имали епархијске поседе и има-ња, свештеници на парохијама живе од "поповског бира", а обрађивали су и сопствена имања или земљу коју су доби-јали од властеле, "н>ива поповска". Свештеничко звање се обично преносило и наслеђивало у свештеничкој породици.
Посебно су важну и незаменљиву улогу имали наши манастири и монаштво уопште: Студеница, Жича, Пећ, Милешева, Сопоћани, Дечани, Раваница, Манасија... То су задужбине (подизане за душу и њено вечно спасење) које су надживеле државу, сва ропства, и постоје у наше време, а тако ће бити убудуће. Оне сијају посебним сјајем и зраче поруком, сведоче о вечним духовним вредностима које су вековима живеле и спасавале наше претке, у њима се надахњивали како у добру, тако и у тешким тренуцима. Манастири и монаштво оба реда и пола (општежиће и пустињско монаштво, мушки и женски манастири) најбо-ље су аутентично сведочење живота у Христу примељено, колико је то могуће, у нашем животу са свим слабостима и недостацима које као људска бића поседујемо. За наше манастире посебно је карактеристично да су увек били отворене општенародне куће за цео народ. Када нисмо имали школа и учионица, и болница, и радионица и сли-карских атељеа, све су то замењивали манастири. Били су и збегови где се народ склањао у несрећи, и вечна бора-вишта где смо се сахрањивали...
Ми смо описмењени да бисмо боље прихватили и схватили хришћанство. Зато је монах Сава и светитељ и писац. У томе га следи брат и краљ Стефан Првовенчани када пише Житије светог Симеона, затим монах Домен-тијан са Житијем светог Саве и Житијем светог Си-меона, монах Теодосије са Житијем светог Саве и Житијем светог Петра Коришког, и бројни други знани и незнани писци-монаси. Нису они били писмени и друге описмењавали зарад описмењавања, већ да би продубили
своје хришћанско живљење и да би писањем, често ано-нимним, и друге у вери спасавали. Такви су били већ по-менути архиепископ Никодим као преводилац Типика, архиепископ Данило II (Животи краљева и архиеииско-иа српских), патријарх Јефрем, патријарх Данило III, епископ Марко (Житије и Служба патријарху Јефре-му...), деспот Стефан Аазаревић (Слово љубве), монахи-ња Јефимија (Похвала кнезу Лазару), Григорије Цам-блак (Жишије и Служба светом Стефану Дечанском, О преносу моштију свете Петке), Константин Фило-соф (Житије деспота Стефана...). Ту су и други нама по имену непознати писци, за које је писање и бављење књигом било молитва и духовно послушање.
Турско ропство - Време туркократије траје 4 или 5 векова, и то је најдуже ропство Срба у њиховој историји под иноверним освајачем. За многе то ропство још увек траје, а за неке (који су примили ислам) неће се никада ни завршити. Цариград и Византија су пали 1453. год., пала је Бугарска, а затим Српска Деспотовина 1459. године са падом Смедерева, Босна 1463, Херцеговина 1482, Црна Гора нешто касније, 1499. године. Српска православна црква је делила судбину свог народа у та времена која су означена као "љута и напрасна", и када су "живи завидели мртвима". У Отоманском царству - верској исламској држави, Срби су били у сваком погледу обесправљена раја. Плаћали су харач (порез) за право на живот у ис-ламској држави.
Што се тиче Цркве, за њу је наступило дугорочно не-редовно стање. Последњи патријарх који се помиње јесте Арсеније II. Сабор епископа се није могао редовно састаја-ти, избор патријарха је био просто немогућ. Тешко стање илуструје понеки кратак запис: "Туга обузе народ на земљи и наста сеча хришћана какве није било никада". Или: "Турци као крилате змије летијаху палећи села и гра-дове..., а цркве и градове разорише..." Хришћанско ста-новништво се спасавало добрим делом сеобама испред Турака на север и на запад, преко Саве и Дунава. На те-риторији суседне Аустрије ствара се војна граница, коју чине православни Срби као живи зид између Отоманског царства и римокатоличке Аустрије, која такође није била наклоњена Србима као "шизматицима", односно правос-лавнима. У сеобе су заједно са народом ишли монаси и свештеници, носећи највеће националне и духовне драго-цености које су се могле понети из старе отаџбине. Ношене су мошти Срба светитеља, књиге, иконе, црквени сасуди, и украси... Северно од Саве и Дунава настају нови духовни центри за православне Србе - манастири и цркве. Поред оних који су већ постојали у Банату као што су ма-настир Месић и Златица, настају манастири Базјаш, Бездин, Свети Ђорђе. На обронцима Фрушке горе у Сре-му манастири: Гргетег (задужбина "Змај Огњенога Вука" - Вука Гргуревића-Бранковића), Фенек (мајка Ангели-на), Хопово, Дивша, Крушедол, Шишатовац (оснивају га избегли монаси Жиче). У Славонији у 16. веку ничу Ора-ховица, Пакра, Лепавина и Марча; у Горском Котару -Гомирје, у Банији - Комоговина.
Треба рећи да доласком Турака Пећка патријаршија није званично укинута. Наступило је само нередовно стање, које користи Охридска архиепископија, тиме што постепено под своју духовну надлежност преузима већину епархија Пећке патријаршије. То је чињено не без знања, па чак и помоћи, Турака и саме Цариградске патријаршије у Константинопољу (Цариград, Фанар - где је било седиште патријарха и грчког живља). Нарочито је на томе радио, уз помоћ ове патријаршије, охридски архиепископ Прохор (1525. и 1528). Овоме се енергично успротивио смедеревски митрополит Павле - Павле Смедеревац, који је чак успео да привремено обнови, додуше, само на кратко, Пећку патријаршију и да се прогласи за патри-јарха. Он је, међутим, био осуђен на два сабора у Охриду 1532. и 1541. год., и буде протеран.
Има података да су многи Срби, православни хришћани, примали ислам, углавном из нужде, да би лакше поднели тешко ропство и да би евентуално сачували привилегије које су имали. Зато песник и каже: "потурчи се плахо и лакомо..." Тешко је било трпети понижења, прогоне и обесправљеност. Наш народ је посебно тешко подносио "данак у крви", узимање здраве мушке деце и одвођење у Турску на школовање и преверавање. Од њих су стваране елитне турске јединице јаничара које су највеће зло наносиле управо хришћанима одакле су и сами по-текли. У народу је веома јасна изрека: "Потурица, гори од Турчина".
Обновљена Пећка патријаршија под Турцима посто-јала је дуже од две стотине година (1557-1766). Иако само привремено пропао, покушај Павла Смедеревца у обнављању Пећке патријаршије ипак није био узалудан. Срби у тренутку велике моћи Отоманског царства нису могли обновити државу, и то им неће поћи за руком још дуго. Подручје српских земаља на Балкану није више било периферија: одавде су кретали турски походи у даља осва-јања Европе. Турци су то добро знали и зато нису изази-вали Србе, а посебно су хтели добре односе са Српском црквом. Зато, уз турску сагласност, долази до обнављања Пећке патријаршије. Клучну улогу у том послу је одиграо велики везир Мехмед (Мухамед) Соколовић, потурчени Србин из села Соколовића код Вишеграда, васпитаник манастира Милешеве, који је у познатом "данку у крви" као дете одведен у Турску и тамо примио ислам. Напредо-вао је у служби као потурчењак и постао је велики везир (први министар). Његовом помоћу Патријаршија је обно-вљена 1557. год., а први патријарх сада обновљене патри-јаршије постао је његов брат Макарије Соколовић (1557-1571). За Србе и њихову Цркву то је велики догађај. Пећка патријаршија је сада духовно објединила све српске етничке просторе, па чак и шире (делови Бугарске и Угарске). Обновљене су и основане нове епархије којима су обухваћени и расељени Срби: Требињска у манастиру Тврдошу, Пожешка у Славонији, Марчанска, Јенопо-л>ска, Вршачка, Будимска, пре тога Сремска... Било је
Пећка пашријаршија, духовно средишше српског народа
укупно око 40 епархија на широком простору од Будима до реке Дрима у Албанији и од западне Бугарске до Ја-дранског мора.
Положај хришћанске Цркве сада је био лакши. Дозвољена је обнова и изградња нових цркава и манасти-ра. Подигнута је из темеља пећка припрата и потом живо-писана. Живописана је грачаничка припрата, изграђени су овчарско-кабларски манастири. Положај српског патри-јарха био је сличан положају цариградског патријарха у Фанару. Он је постао "милетбаша" (вођа народа, етнарх) са великим и световним овлашћењима према хришћанским поданицима. Предлагао је на Порти избор митрополита и епископа, пресуђивао је спорове међу свештеницима, уби-рао порез од народа за годишњи данак султану, решавао брачне спорове у хришћанским породицама, имао право наслеђа код оних који умру без законитих наследника (право кадуцитета). Углед патријарха пред Турцима, а и у народу, био је велики. Патријарх је путовао по народу јашући на коњу у свечаној пратњи. Догодило се да у турском ропству, када Срби нису имали државу и свето-вне владаре, њихову улогу по нужди на себе преузме Црква, односно српски патријарх.
СВИ патријарси из породице Соколовића неговали су добре односе са Турцима. Али патријарх Јован Кантул (1592-1613) мења такав став, јер је народ на простору
Пећке патријаршије, без обзира на нешто лакши положај под Турцима, схватио да је ипак у ропству. Тежње ка коначном ослобођењу нашег народа неће никада преста-ти. Крај 16. века је управо по томе карактеристичан, јер се коначно схватило да није све изгубљено, да се до слободе може доћи. Буне и устанци Срба неће престати у будућих скоро три стотине година, а почели су управо у време пећког патријарха Јована Кантула. Турци, наши освајачи, прекинули су тако наш духовни, државни и културни развој за неколико векова.
Године 1594. дошло је до устанка Срба у Банату. Ус-таници су на својим устаничким заставама носили иконе са ликом Светог Саве Српског. Сличан устанак избио је у околини Пећи, у Метохији, а 1597. год. у Херцеговини. Сви ови устанци су, додуше, крваво угушени. Вршачки епископ свети Теодор, који се нашао на челу устаника у Банату, жив је одран. Београдски Синан-паша наредио је спал>ивање моштију Светог Саве на Врачару у Београду 27. априла (10. маја) 1594. године. Патријарх Јован Кан-тул такође је платио главом - убијен је у Цариграду крајем 1613. године.
Патријарх Пајсије Јањевац (1614-1647) у том по-гледу био је доста обазривији. Видео је да се отворено не може Турцима одупрети. Окреће се Русији, одакле све чешће стиже помоћ у књигама и драгоценостима. Као црквени поглавар, настоји да духовно крепи и јача народ да не клоне сасвим духом. Ради много на књизи, вршењу редовних богослужења. Написао је Житије и Службу последњем цару Немањићу, Урошу ("нек се знаде да смо
царевали"), и Службу свешом Симону (краљу Стефану Првовенчаном). Понекад и само подсећање на славну прошлост и наше велике личности, загрева наду и олакшава тужну и тешку садашњост. Патријарх Пајсије је управо на томе радио. И видеће се касније, имало је то добрих резултата.
Жртва турске освете био је патријарх мученик Гаврило I (1648-1655).
Веома тешке последице по наш народ и Цркву имао је аустријско-турски рат, који се водио у време пећког патри-јарха Арсенија III Чарнојевића (1674-1690; + 1706). Турци су 1683. год. угрозили и сам Беч, и били су на прагу средње Европе. Захваљујући помоћи Пољака, Турци су одбијени. Генерал Пиколоминије 1689. потиснуо Турке до Скопља. То је охрабрило Србе и самог патријарха да се придруже Аустријанцима. Међутим, убрзо је уследила турска контраофанзива, пред којом Срби узмичу у Великој сеоби 1690. год., када је Саву и Дунав са патријархом Ар-сенијем на челу прешло око 40.000 људи. Аустријски цар Аеополд I примио их је на своју територију, гарантујући им верске и националне слободе у специјално издатим приви-легијама. У потоњој својој историји, на територији Аустрије и Угарске Срби ће морати више пута да се боре за оства-рење верских и националних слобода, јер је Аустрија као римокатоличка земља имала увек јасне планове да Србе однароди и покатоличи, што се може видети на многим конкретним примерима.
У време аустријско-турског рата 1737-1739. год., Срби ће, нажалост, доживети сличну судбину. Пећки па-тријарх Арсеније IV Јовановић-Шакабента (1728-1737) такође се преурањено понадао скором ослобођењу од Турака и повео је народ на устанак. Међутим, ни овога пута, као ни раније, а нажалост и много пута касније, помоћи Србима од Аустрије није било. Он је морао са на-родом у сеобу. Турска освета је овога пута била страшна. Паљени су и рушени манастири и цркве; Богородица Л>евишка у Призрену је постала џамија, у манастиру Ма-насији црква је претворена у шталу за турске коње; Срби су као робље продавани на пијацама Европе и Азије, вршена је присилна исламизација у Л>уми, Пећи, Ђакови-ци, у Опољској и Горској Жупи...
На питање како је Црква уопште живела и опстала под Турцима, може се једноставно одговорити: живела је сходно положају обесправљене хришћанске раје или не-верника. Као и у свим исламским државама све до данас, хришћанско становништво нема иста права са мухамедан-цима. Свештеника и монаха у народу било је веома мало, цркава и манастира такође. Турци, по начелима Курана и шеријатског права, нису дозвољавали градњу нових хришћанских богомоља. Дотрајале цркве и манастире хришћани су уз велике тешкоће и после специјалних дозвола могли обнављати, али их нису смели проширива-ти. Многе цркве су претваране у џамије, а тамо где су оро-нуле и пропале, сасвим су рушене, а материјал је служио за градњу џамија или јавних објеката. Наш народ је ретко, само о великим празницима, био у прилици да иде у
оближњу цркву или манастир. Тако су углавном задовољаване неке основне верске потребе. Свештеници и монаси су се у одређено доба године кретали по народу вршећи требе. Тамо где није било свештеника, нити ма-настира у близини, домаћин породице је често по нужди преузимао на себе улогу неке врсте домаћег свештеника (за задушнице, крсне славе - ломљеље славског колача...). Отуда је код Срба улога крсне славе, домаће породичне славе веома велика и драгоцена, а у неким моментима слава је замењивала скоро цео духовни и црквени живот у нашем на-роду. Црквеносг се на многим местима у правом смислу речи изгубила; остала је слава, често више као обичај.
Сем главних немањићких задужбина, под Турцима су се највише очувале оне цркве и манастири који су били смештени у забитим и неприступачним крајевима. Велики манастири су и под Турцима остали снажни духовни цен-три, чију аутономију Турци углавном нису дирали сем ус-лед узимања редовног харача, с обзиром да су манастири имали велика имања. Народ је ишао на поклоњење нашим светитељима, чије су мошти лубоморно чуване: у Студе-ници - Свети Симеон, у Милешеви - Свети Сава, у Дечанима - Свети Стефан Дечански, у Раваници - Свети кнез Лазар, у Крушедолу - мошти светих Бранковића... У манастирима су редовно вршена сва богослужења, монасу су колико-толико били писмени, а и друге су описмењава-ли, и колико су могли учили их вери и духовном животу. Говорили су и писали о некада славној српској прошлости и нашим великим и знаменитим прецима - владарима и светитељима. Вековима су веома поштовани, поред наве-
дених светитеља, и света Петка Параскева, свети Јоани-кије Девички у манастиру Девичу, Свети Василије Острошки Чудотворац и други.
И у тако тешким временима свештеници и монаси је-дини нешто чине на плану духовности и културе уопште. Тако јеромонах Макарије набавља из Венеције штампари-ју за Ђурђа Црнојевића на Цетињу, која ради од 1493. до 1495. године као прва штампарија на словенском југу. Штампарије у првој половини 16. века раде и у другим нашим манастирима, истина веома кратко и нередовно. Тако су штампарије имали манастири Рујан (1537), Грачаница (1539), Милешева (1544), Мркшина Црква (1566)... И поред ових штампарија, и даље се преписивало и украшавало руком.
У време турског ропства није било ни минималних ус-лова за богату ктиторску делатност, градњу и осликавање цркава. Радило се скромно, према економским могућнос-тима поручилаца. Дела иконописа углавном опонашају ста-ро сликарство, мада је било веома талентованих сликара и мајстора попут Лонгина или Георгија Митрофановића.
УКИДАЊЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ
После Велике сеобе Срба 1690. год. може се кроз ис-торију пратити живот наше Цркве и народа, не само у Турској него и на широким просторима Аустрије. Стање Цркве и народа у Турској после великих сеоба било је још теже. Становништво се бројно смањивало. Двојица патри-јараха су морали да побегну у Аустрију. Турци су изгуби-
ли свако поверење у српско свештенство. Такво рђаво ста-ње користе Грци. Када се патријарх Арсеније IV Шака-бента иселио у Аустрију, Грци фанариоти из Цариграда утицали су на турску Порту да за патријархе у Пећи дово-ди махом Грке. Тако је доведен Јоаникије Караџа (1739-1746). Ово је чињено под изговором да се Србима помог-не, али је управо било супротно. За кратко време у Пећи се од 1752. до 1765. год. променило осам патријараха, од којих су петорица били Грци. У Цариграду су се гомилали и увећавали дугови Пећке патријаршије које није имао ко да врати. Последњи патријарх Србин пред укидање Па-тријаршије био је Василије Бркић (1763-1765), али је про-теран на Кипар као непријатељ Турака. Наследио га је Калиник II (1765-1766), такође Грк. Он је учинио један непримерен гест: поднео је оставку на место пећког патри-јарха и са још пет епископа приложио молбу у којој је тражио од цариградског патријарха Самуила Ханцериса да се укине Пећка патријаршија. Као разлог навео је вели-ке дугове. Патријарх Самуило је у то убедио султана који је 11. септембра 1766. год. издао ферман којим се Пећка патријаршија укида и ставља, односно потчињава Ва-сељенскрј патријаршији. "Од сада се укида и само име Пећке патријаршије", а не дозвољава се ни под којим ус-ловом љена обнова у будућности. После само годину дана, иста судбина је снашла и Охридску архиепископију. Ова-кво стање трајало је у Српској цркви све до 1920. год., када је враћено достојанство патријаршије.
За Српску цркву су настали тешки дани. Сви Срби епископи су уклон>ени. За епископе су у Србију доведени
Грци, такозвани фанариоти (по Фанару, градској четврти у Цариграду, односно Истанбулу, где је била резиденција васељенског патријарха и где су махом живели имућни Грци), који углавном нису имали много разумевања за Србе. Многи од н>их, иако су по више година провели у Србији, нису знали српски језик.
СРПСКАЦРКВА ОД 1766. ДО 1920. ГОДИНЕ
После насилног укидања Пећке патријаршије Српска црква се нашла у веома тешким приликама, како духовним тако и политичким. Српска држава већ неколико векова не постоји. Постоје српске земље и српски етнички простори који су у границама Отоманске империје, Аустрије, Угарске, или Млетачке Републике. Што је још трагичније, црквена самосталност коју је стекао Свети Сава 1219. год. сада је изгубљена. Народ и Црква су се у целини нашли у много тежем положају него раније. Требало је раз-мишљати и радити стрпљиво и упорно на васкрсу српске државе и обнављању црквене самосталности - аутокефа-лије. Биће то веома тежак, мукотрпан, и дуг процес који ће трајати више од сто година.
Након укидања Патријаршије када је реч о Српској цркви, њен живот и постојање се може пратити у више српских области које су Срби настањивали. Изван грани-ца Турског царства постоји Карловачка митрополија, за-тим Црногорска митрополија, Српска црква у Дал-
мацији, у Босни и Херцеговини, у Јужној Србији и Ма-кедонији. Овде сада следи укратко преглед свих ових црквених јединица са кратким историјатом све до коначног васпостављања Српске патријаршије 1920. год. у Краље-вини Југославији.
Србија - У матичним српским земљама под турском влашћу од 1766. до 1830. год. епископи су били по народности Грци. У нашем народу су добро познати под именом "фанариоти", и нису били заинтересовани за потребе и проблеме Срба под Турцима, за њихове ослобо-дилачке тежње, које су свакако ишле и за тим да Срби имају своје домаће епископе Србе, а не странце. Фанарио-ти су форсирали грчки богослужбени језик, а често су и сами били приморани да више заступају интересе Ото-манског царства него српске народне интересе. Наше домаће ниже свештенство у том периоду било је још нео-бразованије, јер о њему нико није водио рачуна. Верски живот народа је, такође, нагло опадао. Епископи Грци су више водили рачуна да изврше финансијске обавезе према Порти и да се обезбеде лично, него да брину о духовним потребама Срба под Турцима.
За Србе је била велика срећа што је "болесник на Босфору" почео одавно да умире. У Европи се већ дуже времена глобално решавало такозвано "источно питање", односно, шта и како даље после протеривања Турака из Европе и са Балкана. Српски устанци, Први 1804. год. под Ђорђем Петровићем и Други под Милошем Обрено-вићем 1815. године, приморали су Турску да 1830. год. званично призна српску државност, први пут обновљену
после пада Деспотовине 1459. године. Србија је постала Кнежевина са Милошем на челу. То је био први об-јективни предуслов да Срби размишљају и о обнови своје
црквене самосталности коју им је узела Цариградска па-тријаршија. Први корак у том погледу био је тај што је на захтев кнеза Милоша 1831. год. Цариградска патри-јаршија признала Србима црквену аутономију, а из Србије повукла све епископе Грке који су у време оба устанка до-лазили у директан сукоб са устаничким вођама.
Први митрополит обновљене Србије био је Меленти-је Павловић (1831-1833). Пре тога је био архимандрит манастира Враћевшнице и истакао се у устанцима чак и као ратник. Храбрио је устанике и лично учествовао у неким бојевима са Турцима. То су чинили и многи други свештеници попут поп Луке Лазаревића, Матеје Нена-довића, Хаџи Ђере и Рувима, св. ђакона Авакума, св. игумана Пајсија и других. Мелентије је убрзо дошао у сукоб са кнезом Милошем и изненада умро, али је остао у народу упамћен као велики родољуб спреман да се жртвује за опште народне интересе.
Митрополит Пстар Јовановић (1833-1859) дошао је из Карловачке митрополије, имао је солидно богословско и опште образовање, тако да је могао да ради на црквеном уређењу на прави начин. Српској цркви, тек изашлој из турског ропства, тада је требало скоро све: црквено зако-нодавство, увођење црквене администрације, односно матичних књига, брига о свештеничком и монашком подмлатку, школовање учитеља и свештеника, отварање школа и просветних завода. Све то ради митрополит Пе-тар. Брине о књигама и уџбеницима, наставном и просвет-ном кадру тако, што талентоване и вредне младиће шаље на школовање у Русију. Истина, у свему томе имао је
подршку кнеза Милоша и кнеза Александра. Обнављане су цркве и манастири широм Србије. Осетио се један полет и ентузијазам у сваком погледу. Вековни сан о слободи и о животу на своме почео се остваривати у правом смислу речи. Године 1859. у Кнежевини Србији долази до динас-тичке смене на престолу после Светоандрејске скупштине. После више година изгнанства, дошао је сада већ стари кнез Милош на своју другу управу Србијом (1859-1860). Митрополит Петар га није смео чекати. Напустио је Србију. Наследио га је његов ученик, тада епископ шабачки Михаило Јовановић, који је завршио Кијевску духовну академију. Михаило је дуго управљао Српском црквом (1859-1881; 1889-1898). Наставио је плодан рад свог претходника. Посебно је радио на унапређењу цркве-не и духовне просвете, на образовању свештенства, писао је уџбенике, истакао се као проповедник и црквени пастир, добар организатор и велики радник на пол>у националних интереса нашег народа који је још увек био под Турцима (Јужна Србија, Македонија, Босна и Херцеговина...). У његово време Српској цркви је враћена црквена аутономи-ја. Србија је на Берлинском конгресу 1878. год. међунаро-дно призната за независну државу. Следеће, 1879. године и Црква је у Кнежевини Србији стекла аутокефалију и међуцрквено признање. Митрополит Михаило Јовановић је дошао у сукоб са српском владом због настојања владе да се неосновано меша у унутрашње чисто црквене посло-ве, а и због владине отворене проаустријске политике. Морао је да напусти Србију (1883-1889). Србија је пос-тала краљевина 1882. год., и Срби су први пут после Косовске битке обновили своју краљевину са краљем Мила-ном Обреновићем на челу.
Изгнани митрополит Михаило је био обишао Свету Земљу, Свету Гору, а пет година је провео у Русији. На-кон абдикације краља Милана (1888), митрополит се враћа у земљу и наставља рад (1889). Радио је на органи-зовању црквеног и парохијског живота, образовању учитеља и свештеника, писао је збирке проповеди и бесе-да, преводио са руског језика богословске и литургијске књиге, оснивао је добротворне фондове за помоћ сиро-машним свештеницима, њиховим удовицама и сиротој деци, слао је монахе на школовање у Русију, штампао књиге, стипендирао ученике и студенте. Био је одушевљен идејом словенства на словенском југу и као такав познат у ондашњем свету.
Црква у Краљевини Србији почетком 20. века, која се словила као Београдска митрополија са неколико епархија, доживела је духовни полет у сваком погледу. У време Ба-канских ратова и Првог светског рата (1912-1913. и 1914-1918) преживела је тешке губитке и невоље заједно са сво-јим напаћеним народом. Са оптимизмом је дочекала осло-бођење 1918. год. и васпостављање Патријаршије.
Карловачка митрополија - има свој почетак на просторима аустријске царевине после Велике сеобе 1690. године. Прву организацију Српске цркве у Аустрији извршио је први избегли патријарх Арсеније III Чарноје-вић на основу привилегија које је добио за свој народ од цара Леополда I 1690, 1691. и 1695. године. Први назив за тамошњу цркву је Крушедолска митрополија, јер је
седиште било у манастиру Крушедолу од 1708-1713. го-дине. Назив Карловачка митроиолија постоји после 1713, када је седиште пренето у Сремске Карловце. Кар-ловачка митрополија је од самог почетка била под духо-вном јурисдикцијом Пећке патријаршије. Наиме, пећки патријарх Калиник I дао је аутономију Карловачкој митро-полији.
Организовање и живот српског народа и Цркве у Аустрији није био лак. Требало је под тешким околности-ма сачувати, пре свега, национални идентитет и правос-лавну веру у веома јакој римокатоличкој држави. Наш народ је од самог почетка био суочен са духовном опас
ношћу од уније, која је, нажалост, у неким местима насил-но и спроведена, нарочито у Марчанској епархији. Епископи и свештеници се у таквој ситуацији сналазе како могу. Ослањају се, у првом реду, на Русију, одакле стижу поклони у књигама за потребе наших цркава и манастира, долазе и први учитељи (Суворов и Козачински) који ос-нивају прве наше школе. Аустрија није радо и благонакло-но гледала на српске везе са православним Русима и чинила је све да их спречи. Настојала је да својом просвет-ном, црквеном и државном политиком укине Србима све дате привилегије, да Србе потчини мађарским и аустри-јским феудалцима, а Римокатоличка црква би већ учинила свој део посла превођења у римокатолицизам.
Срби су као војници-граничари или крајишници чува-ли јужне делове аустријске границе према Турској и уживали су толеранције све док су били потребни као во-јници. Када је царица Марија Терезија, на захтев мађарских феудалаца, укинула Потиско-поморишку војну границу (подручје реке Тисе и Мориша), Срби су били веома незадовољни својим новим статусом кметова (кмет -сељак без земље, зависан од феудалаца, господара). Око сто хиљада Срба граничара са својим породицама иселило се између 1752. и 1764. године у Русију. Тамо су основали посебне српске области, које су се звале по њима Славја-носербија и Нова Сербија у данашњој Украјини. Тамо су се убрзо претопили у Русе, тако да данас такорећи не пос-тоје никакви трагови о животу Срба. Тадашњи карло-вачки митрополит Павле Ненадовић чинио је све да помогне своме народу, да спречи масовно иеељавање у неизвесност и да спречи колико је то могуће присилно уни-јаћење. Спречио је унијаћење Румуна у северној Угарској и Ердељу. Али је у то вре.ме, нажалост, извршено унијаћење Срба и уништење манастира Марче. Срби су поунијаћени у Жумберку (крај јужно од Самобора у Хрватској). Унија је спроведена уз помоћ војних власти, физичким малтрети-рањем и сиештеника и народа. Било је, додуше, примера где се обичан римокатолички верујући народ противио на-силном превођењу православних у римокатолицизам. Тако у познатој Северинској буни 1755. год. са Србима учествују и Хрвати. У молби царици они кажу, да се њима омогући "обојег закона (вере) грчког и римског да живе у љубави као и до сада, а трећег закона, унијате, не можемо
имати међу собом..., јер ови трећи су само за једну велику конфузију и неслогу". Из овога се може видети да правос-лавни нису трпели од обичног народа, већ од специјално припремљених римокатоличких "мисионара", који су крштавали већ крштене и затирали им православни ду-ховни идентитет и националну припадност. То је, нажа-лост, чињено на начин који није примерен хришћанима.
Цела историја Карловачке митрополије представља борбу Срба да очувају православље и да опстгну као на-род, национална мањина у великој аустријској држави. У томе се поесбно истакао митрополит Павле Ненадовић .(1749-1768), а затим митрополит Стефан Стратимиро-вић (1790-1836). Сви су се они залагали за своју Цркву, школу и народ. Стратимировић је помагао и устанике у Србији 1804. и 1815. године. Дугорочна гаранција опстан-ка било је неговање националне културе и просвете, отва-рање српских школа. У Сремским Карловцима отворена је гимназија, а 1794. год. и Богословија, која је кроз цео 19. век школовала образоване свештенике не само за потребе Карловачке митрополије. То је време процвата фрушко-горских и других манастира. Штампају се кљиге, излазе први српски часописи (Матица српска) и новине, раде познати српски сликари и иконописци, књижевници и пес-ници... Све се одигравало под окриљем Цркве као најчвршћег и најпоузданијег гаранта опстанка, и духовног и материјалног живота.
Карловачка митрополија ће у време митрополита /о-сифа Рајачића (1842-1848-1861) постати патријаршија, а српски народ у Угарској добиће своју Војводину. Такво стање ће остати до окончања Другог светског рата и вас-постављања Патријаршије.
Током два века аутономног постојања, Карловачка митрополија се организовала на основу привилегија које је добила од Аустрије. У време цара Јосифа II, а пре тога ца-рице Марије Терезије и реформи које су они спроводили у држави, положај Срба и њихове Цркве посебно је регули-сан. Црквено-народни сабор из 1769. год. донео је одлуке о свом положају које су ушле у такозвани Регуламент, а затим у Деклараторију објављену 1779, којом је живот Карловачке митрополије уређен све до 1868. године, када је цар Франц Јосиф I издао Краљевски рескрипт, који је био на снази све до уједињења цркава 1920. године.
Срби у Аустро-Угарској монархији су надживели као народ и као Црква то царство. Успели су да се за више од две стотине година добро организују на националној осно-ви, али и на духовном плану. Сремски Карловци су дуго словили као "Српски Сион", Нови Сад као "Српска Ати-на". Српске школе: богословија, гимназије, учитељске школе и друге, биле су на нивоу сличних установа у Аус-тро-Угарској. Угледни тамошњи Срби трговци, при-вредници, писци, ствараоци уопште, чинили су део тог света где су живели, али су настојали да сачувају свој ду-ховни и национални идентитет.
Црногорска митрополија - Године 1499. Турци су после више покушаја успели да савладају отпор владарске породице Црнојевића и да подручје Црне Горе припоје Скадарском санџаку. Турци нису никада потпуно овлада-ли српским племенима у црногорским брдима. Додуше, плаћали су Турцима порез, али ни то није обављано редо-вно, па је често долазило до сукоба. Оно што је за тадашњи народ било тешко јесте чињеница да су многи из појединих племена примили ислам. Проблем потурица није био мали. Зато у време митрополита Данила Петровића-Његоша, почетком 18. века долази до такозване истраге потурица (то је инспирисало Његоша да напише "Горски вијенац") и до више битака са Турцима. Позната је битка код Царева Ааза 1712, у којој су Турци поражени. Тада је спаљено Цетиње са манастиром. Од тада почиње ослања-ње Црне Горе на Русију и њену помоћ, како у економском тако и у политичком погледу.
Митрополита Данила је наследио синовац, митропо-лит Сава, који није био борбеног духа. У управљању Црквом и народом у Црној Гори помагао му је синовац, будући митрополит Василије. Василије је због црквених и народних послова три пута ишао у Русију. Тамо је и умро 1766. године. За Цркву у Црној Гори и народ био је сва-како велики губитак и укидање Пећке патријаршије 1766. године. У том смутном и тешком времену овде се појавио мистериозни човек који је носио име Шћепан Мали. Он је за себе тврдио (наравно лажно) да је у ствари убијени руски цар Петар III. У општој пометњи, он је некако успео да се наметне за владара Црне Горе (1767-1773). Тра-гично је завршио, заклао га је један Грк, плаћеник ска-дарског паше. Митрополит Сава је наставио да управља и Црквом и народом. Настојао је да се обнови укинута Пећка патријаршија, али у томе није успео. Као и његови претходници, ослањао се на Русију.
Митрополита Саву је наследио митрополит Арсеније Пламенац (1781-1784), а њега свети Петар I Петровић (свети Петар Цетињски). Он је нарочито радио на по-мирењу и уједињењу црногорских, често завађених племе-на, истребљивао је крвну освету у народу, као и друге негативне појаве које су биле последица ропства и лошег утицаја ислама. Митрополит Петар II Петровић-Нзегош (+ 1851) познат је не само као духовни и световни владар у Црној Гори, какви су били и његови претходници, него је познат и као један од највећих српских песника. Писац је Горског вијенца, Луче микрокосма, Огледала српског и других песничких дела. Сви митрополити су столовали на Цетишу. Водили су и црквене и народне послове. Време у коме су живели било је тешко: с једне стране, били су Тур-ци, а с друге стране, народ који је требало верски, духовно и цивилизацијски просвећивати. На томе су радила, нарочито, последња двојица митрополита. Бринули су о свештеницима и монасима, уводили администрацију, штампали нешто од књига и водили рачуна о школству.
Митрополита Петра II је наследио кнез Данило (1851-1860). Он је уз помоћ Русије постао наследни кнез. Није примио ни монашки ни свештенички чин. Са њиме у Црној Гори престаје такозвани теократски начин владања (у једној личности спојена је и духовна и световна власт). Црногорска држава је проширена после ратова 1876. и 1878. Створена је још једна епархија у Црној Гори. То је Захумско-рашка, а после Балканског рата обновљена је 1913. год. Пећка епархија. Црна Гора је, као и Србија, на Бечком конгресу 1878. добила независност, односно државну самосталност. Године 1920. Црна Гора је, однос-но Црногорска митрополија, ушла у састав обновљене Српске патријаршије.
Православни Срби у Далмацији - Вековима су за Србе ,у Далмацији духовни центри и средишта били манас-тири, као што су Крка, Крупа и Драговић. Они су после обнове Пећке патријаршије били под јурисдикцијом да-бробосанских митрополита као патријархових "егзарха целе Далмације". После Карловачког мира 1699. год. и Пожаревачког мира 1718, Далмација је, уместо под турску, дошла под власт Млетачке Републике. Млечани су све православне у Далмацији сада потчинили "филадел-фијском" архиепископу, који је био у ствари унијата -признавао је римокатолицизам. Срби су се томе противили и никада нису признали ту јурисдикцију држећи се чврсто Пећке патријаршије. Млечани, који су на све начине спро-водили и наметали унију, једноставно су Србима у Далма-цији забрањивали да себи бирају и постављају епископе. Интересантно је да су далматински Срби 1750. год., не марећи за забране Млечана, изабрали себи за епископа протопопа из Бенковца Симеона Кончаревића. Симеона је 1751. г. за епископа хиротонисао дабробосански митро-полит, али су Симеона Млечани убрзо протерали из Дал-мације. Умро је у Русији, тугујући за својим народом и својом Далмацијом. Написао је дело "Љетопис грађанских и црквених догађаја", које је од велике важности за далматинску историју.
Након Наполеонових освајања, Далмација је потпала под управу Француза. Тек 1810. год. Срби су добили свог првог епископа, Венедикша Краљевића. Био је пореклом Грк, плашљив, и када су се Французи повукли из Далма-ције, Венедикт је, плашећи се Аустрије крја је поново завладала Далмацијом, пристао на унију. Народ и свештенство су се једнодушно побунили, и он је морао да побегне. Године 1828. далматинска Црква је дошла под јурисдикцију Карловачке митрополије. Долази до наглог процвата епархије. Посебно се истакао њен епископ Јосиф Рајачић, потоњи патријарх у Сремским Карловцима, за-тим Стефан Кнежевић, познат као добар организатор, и чувени у свету канониста и богослов Никодим Милаш (+ 1915).
У Далмацији, у Шибенику је 1833. год. почела са ра-дом богословија, а наставила у Задру 1841. Ова духовна школа оставила је великог трага у образовању свештенства у Далмацији.
Године 1867. дошло је до нове поделе између Аустри-је и Угарске (Мађарске). Далмација је, према тој подели, са својим епархијама Далматинско-истријском и Бококо-торском 1874. потпала под јурисдикцију румунско-ру-синске Буковине, назване Буковинско-далматинска митрополија. Такво стање је остало све до слома Аустро-Угарске 1918. и уједињења Српске цркве.
Црква у Босни и Херцеговини - Ова Црква је пос-ле укидања Пећке патријаршије потпала под Цариградску патријаршију. Епископи су такође били фанариоти, Грци. Положај православних у Босни и Херцеговини је био изу-зетно тежак. Букнуо је устанак 1875. године. Берлински конгрес 1878. дао је право Аустро-Угарској да окупира
просторе Босне и Херцеговине. Црква је у тим крајевима тек 1880. год., након конвенције Аустро-Угарске државе и Васељенске патријаршије, добила неку врсту аутономије и право на сопствену црквену јерархију. Први босански ми-трополит био је Сава Косановић (1881-1885). Митропо-лит Сава је био веома вредан и енергичан човек. Одмах је почео да свим силама ради на уређењу и унапређењу црквеног живота за православне Србе. Међутим, у том раду је наишао на исто тако енергичан отпор и ометање од стране аустро-угарских окупационих власти, а посебно од стране прозелитски настројене Римокатоличке цркве и ми-нистра Бењамина Калаја. ("Калај Босну калајише". "Нес-та крста с три прста; неста Дина од Медима"). Митро-полит Сава је морао да напусти Босну и Херцеговину.
Стара Србија и Македонија - Ова област је такође била под влашћу Цариградске патријаршије и њом су управљали епископи фанариоти. Србија, Бугарска и Грчка су се ослободиле од Турака у 19. веку. Ослободилачке тенденције су постојале и у овом делу јужних српских зе-маља. Бугари су успели да уз помоћ Порте 1870. год. створе аутономну црквену Егзархију, у коју су, поред Бу-гарске, ушли и други крајеви: околина Ниша, Пирота и Врања, затим области Скопља, Битоља, Дебра, Струми-це, Неврокопа. Егзархат је имао седиште у Цариграду. Међутим, сабор источних патријараха, који је 1872. засе-дао у Цариграду, прогласио је бугарску Егзархију за шиз-матичку (расколничку) због робовања етнофилетизму (национализму). Бугари су за епископе у српским крајеви-ма и у Повардарју постављали Бугаре, што је изазвало не-
задовољство тамошњег становништва. На овај начин су се Бугари реванширали Грцима-фанариотима. Реаговала је Србија и српска влада. Област источне Србије (Ниш, Пи-рот и Врање) ушла је у састав Србије 1878. године. Самим тим су и цркве у том крају дошле под окриље Српске ми-трополије. Међутим, Јужна Србја и Повардарје су још увек чекали националну, српску јерархију. У тим области-ма је кроз целу другу половину 19. века била развијена српска просветна и црквена мисија, као и пропаганда. Ту су деловали многи српски учитељи и свештеници. Године 1871. у Призрену је основана богословија, затим многе друге српске школе, штампарије, просветно-културна друштва и установе. Затим долазе и многи српски еписко-пи: у Призрен 1896, у Скопље 1897, у Велес 1910. И ове епархије су 1920. год. ушле у састав Српске цркве.
УЈЕДИЊЕЊЕ И ВАСПОСТАВЛ>АЊЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ
Први светски рат се завршио 1918. године. На рушевинама Аустро-Угарске и европског дела Турске по-никле су нове проширене државе. Створена је први пут у историји Јужних Словена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У мају 1919. у Београду су се састали еписко-пи свих делова некадашње Пећке патријаршије и прогла-сили, сада у новој држави, духовно и административно јединство. Стекли су се сви услови да некадашња Пећка патријаршија, укинута далеке 1766. год., буде обновљена.
ОКПУЖЈА СРБИЈЕ 18
Нова државна власт на челу са краљем Пешром I дала је сагласност.
Српска црква се обратила Цариградској патријаршији као мајци цркви и упознала је са новим околностима у ко-јима се нашла, а са жељом да се патријаршија обнови. Ва-сељенска патријаршија је то одобрила, издала је одговарајући Томос. Одржан је потом Архијерејски сабор у Сремским Карловцима 30. августа/12. септембра 1920, на дан Сабора српских светитеља, на коме је донета одлука да се Српска црква уздигне на степен патри-јаршије. Први српски патријарх обновљене Патријаршије
био је митрополит Србије Димишрије (Павловић) (1920-1930). Устоличен је у Београду исте године, а у манастиру Пећка патријаршија 1924. У време патријарха Димитрија основано је неколико нових епархија, Богословски факул-тет у Београду и Загребу и богословија у Битол>у.
У време патријарха Варнаве (Росић) (1930-1937) до-нет је Црквени устав (1932). Основане су Загребачка и Мукачевско-прјашевска епархија. Између 1931. и 1947. Српска црква је имала 27 епархија и викаријат у Скадру. Црквени живот је покренут у свим областима. Подигнута је данашња зграда Патријаршије у Београду, као и манас-тир Ваведење у Београду и многи храмови. Започет је и храм Светог Саве у Београду (1935). Патријарх Варнава се одлучно успротивио великим привилегијама Римокато-личке цркве у Југославији (конкордатска криза), које су ишле на штету православних и осталих вероисповести. Преминуо је изненада ноћу 23-24. јуна 1937. године у време изгласавања Конкордата у Народној скупштини. Свети архијерејски синод је такође био против владиног предлога. Касније је влада повукла Конкордат.
Патријарх Гаврило (Дожић) (1938-1950) саградиоје Патријаршијску библиотеку у Сремским Карловцима и зграду интерната за студенте теологије на Карабурми у Београду. Убрзо је избио Други светски рат. Патријарх и Синод су били против приступања Тројном пакту. - У току овога рата (1941-1945) убијени су: митрополит да-бробосански Петар, епископ бањалучки Платон, епископ горњокарловачки Сава, чешкоморавски Горазд. Убијено је 515 сештеника, монаха и вероучитеља. Године
1942. мошти св. кнеза Лазара и других светитеља пренете су из фрушкогорских манастира у Београд. Патријарх Га-врило је био заробљен, најпре у манастиру Раковици, Вој-ловици, а затим у логору Дахау у Немачкој. За све време рата, до повратка, замењивао га је Свети синод са скопским митрополитом Јосифом (Цвијовић) на челу.
По завршетку Другог светског рата Српској цркви није исплаћена ратна штета од 3,311.637.509 динара. Ко-мунисти су Цркву одвојили од државе, одузели јој око 70.000 хектара земље и 1.180 зграда, које су вределе осам милијарди динара.
У доба патријарха Викентија (1950-1958) притисак комуниста на Цркву био је велики. Године 1952. Богосло-вски факултет је избачен са Београдског универз(ПЈ), због патријарховог одбијања и одуговлачења да се разМо-три такозвано питање "Македонске цркве". Он је изнена-да преминуо 1958. године.
Патријарх Герман (1958-1990; + 1991) је најдуже од свих црквених поглавара био на челу Цркве. Основане су нове епархије: Западноевропска (1969), Аустралијска (1973), Врашска (1975) и Канадска (1983). Обновиле су рад богословије у манастиру Крки и Сремским Карловци-ма, настављени су радови на новом храму Светог Саве у Београду (1985), сазидана је нова зграда Богословског факултета у Београду, обновљени многи часописи и цркве-ни листови. Догодила су се и два раскола: у Америци (епископ Дионисије Миливојевић) 1963. године и раскол епархија у Јужној Србији (такозвана Македонска правос-лавна црква у Скопљу). Амерички раскол је зацељен 1992. године.
Патријарх Павле (Стојчевић) од 1990. г. најпре је из-гладио раскол наше Цркве у Америци 1992, а затим се приступило оснивању неколико нових епархија: Бри-танско-скандинавске, Средњоевропске, Милешевске, Бихаћко-петровачке, Осјечко-пољске и Западноевропске. Распад Југославије и рат који траје на подручју Босне и Херцеговине (1992-1995) и у српским крајинама донео је много зла како народу тако и Цркви. Створена је Савезна Република Југославија (од Србије и Црне Горе). Већина епархија у западним српским земљама добрим делом су у рату опустеле, народ је расељен, а цркве и манастири разо-рени.
Обновљена је .Богословија на Цетињу (1992).
Данас Српска православна црква има: 32 епархије, 3.578 парохија, 204 манастира, око 1900 парохијских свештеника, око 230 монаха, око 1.000 монахиња, пет бо-гословија (у Београду, Сремским Карловцима, Призрену, Србињу и Цетињу), два Богословска факултета (Београд и Либертивил), Богословски институт у Београду и једну Духовну академију (Србиње).
